Zaborav je najstrašniji vid negiranja umetnika. Tačno 180 dana proteći će 6. decembra od smrti niške legende Šabana Bajramovića – pripadnika romske nacionalne manjine. Tog dana, na inicijativu novog saziva Ministarstva kulture, a u izvršnoj produkciji Nišville jazz festivala, u Sava centru će se dogoditi koncert „Prijatelji Šabanu”. Pored Esme Redžepove, Luisa, Zorana Predina, Dade Topića, Misterioznih glasova Bugarske i nekoliko orkestara, nastupiće i jedna od prvih dama turskog džeza Yildiz Ibrahimova. „Ženski Bobi MekFerin” sa rasponom glasa od četiri oktave, romsku muziku je propevala u poznim godinama nakon sjajne džez karijere. Šaban Bajramović je imao priliku da je čuje tokom jednog od njenih nastupa na Nišville jazz festivalu čiju je najvišu nagradu i dobila 1995. godine. Šaban je pak prošao obrnut put do statusa džez, bluz i soul pevača, špartajući balkanskim krčmama i svadbama samoupravnog socijalizma. Bugarska je bila nezaobilazna destinacija Šabanovih turneja, a posebno mala mesta poput Silostre. Upravo u tom gradu rođena je sadašnja zaslužna umetnica Turske i profesor na Jazz akademiji u Ankari. Yildiz Ibrahimova, pripadnik turske nacionalne manjine u Bugarskoj, klasično muzičko obrazovanje je stekla u Sofiji i godinama bila neprikosnoveni promoter jazz umetnosti širom socijalističkog lagera Istočnog Bloka.
Ispričala mi je gomilu svojih impresija sa nastupa u najudaljenijim prostorima bivšeg Sovjetskog saveza, Istočne Nemačke, Kube…
Kao pripadnik turske nacionalne manjine bila je prinuđena da promeni ime i prezime, tako da je na prvim festivalskim izdanjima nastupala kao Suzana Erova. Talas demokratije devedesetih godina vratio joj je dostojanstvo imena i prezimena Yildiz Ibrahimova. Ali Yildiz je odlučila da se trajno preseli u Tursku.
Jedan drugi pripadnik turske nacionalne manjine rođen u bugarskom gradu Razgradu (gde su fanovi Šabana Bajramovića takođe brojni) Ali Dinčer je, godinama se diveći glasu Yildiz Ibrahimove, pravio karijeru najozbiljnijeg turskog političara rođenog van Turske. Turci nikada nisu bili opterećeni mestom rođenja svojih vođa – počev od karijere Mehmed Paše Sokolovića pa nadalje. Tako je trideset trogodišnji inženjer poreklom iz Bugarske Ali Dinčer postao najmlađi gradonačelnik Ankare, a kasnije i ministar u vladi premijerke Tansu Čiler i državni sekretar Turske. Detinjstvo provedeno u socijalizmu bila je jedna od spona poznanstva koje je rezultiralo brakom i novom najavom za nastupe sada Yildiz Ibrahimove Ali Dinčer. Nakon bombardovanja 1999. godine spakovao sam porodicu u auto i otišao u 1.200 kilometara daleko tursko letovalište. Prilikom obilaska Izmira ostavio sam porodicu i krenuo da tražim parking.

U jednom trenutku su me zaustavila dva policajca sa uperenim automatima, upali u kola i besno naredili da vozim u policijsku stanicu. Tamo me je sačekala čitava ekipa specijalaca, grubo izbacila iz auta, i krenula u potragu za eksplozivom u kolima. Nisam imao pasoš jer je ostao u hotelu, a neodoljivo sam podsećao na Kurda. Automati su bili upereni u mene i situacija je bila veoma napeta, pogotovo kada su u gepeku pronašli kataloge Nišville jazz festivala, a među njima i kataloge Yildiz Ibrahomove Ali Dinčer: Očigledan terorizam sa akcentom na atentat na državnog sekretara Alija Dinčera.

Odnekud se tu ipak stvorio prevodilac i konačno su shvatili da sam prijatelj Yildiz i da hoću da je pozovem mobilnim.Dotrčali su najviši policijski zvaničnici i izvinjavajući se molili me da je ne zovem.

Auto mi je bio totalno raščerupan, pa su se dali na vraćanje u normalno stanje, non-stop se izvinjavajući. Eksploziv više niko nije pominjao. Sledeće godine Yildiz se u Nišu smejala ovoj mojoj epizodi, a pred nastup na festivalu u graderobu je veliki buket cveća uneo lično ambasador Turske u Beogradu. U Sofiji je Yildiz postala ekstremno popularna pogotovo u državnom vrhu. Utrkivali su se da joj organizuju koncerte jer je dolazila u pratnji supruga. Zatekao sam se na kotelu koji je u njenu čast priredio predsednik Bugarske Prvanov. Bilo je više ambasadora i ministara nego džezera, tako da sam se sa njima otimao o sitne kolače sa naglaskom na mini eklere koji su prvi nestali. Ali Dinčer je prezadovoljan koncertom svoje supruge više pričao sa nama nego sa političarima, a predsedniku Prvanovu je onako usput uputio zvaničan poziv za posetu Turskoj.Yildiz je prošpartala planetu nastupima kombinujući politiku i kulturu, podjednako dobro pevajuži džez, oprske arije, romsku muziku… Njena izvodjenja „’Round midnight” i „Summertime” za mene su najbolje verzije tih tema, a disk romske muzike „Marčaba” – obrazac akademskog pevanja romske muzike. Šaban Bajramović nikada nije imao bliski susret sa politikom (ako izuzmemo pet godina provedenih na Golom otoku), pa ni priliku da unovči svoj status istinske zvezde.

Šaban, za razliku od Yildiz nije imao ni rezervnu domovinu. Matična Indija je bila predaleko a dovoljno je i učininila za Šabana u vreme vladavine Indire Gandi dajući mu status Cara romske muzike. Nacionalnu penziju je dobio posthumno uz klauzulu da se može koristiti samo za života. Šestog decembra biće ispravljena samo delimično nepravda prema Šabanu. Pravilo da niko nije prorok u svom selu važila je u Nišu i za Šabana. Sklonost ka negiranju sopstvenih sinova univerzalna je pretpostvaka uspešnosti.

Rezultat toga je bila nezainteresovanost njegovih Nišlija da svojim prisustvom uveličaju poslednju poštu Šabanu. Ako se prethodni gradonačelnik nije setio da na centralnom gradskom trgu postavi autobuse i omogući Nišlijama da u većem broju odaju poslednju poštu Šabanu – sadašnjem gradonačelniku Niša predlažemo da organizovonim prevozom pomogne održavanje svojevrsnog mitinga podrške Šabanovom delu u Sava Centru . Ako će ovo biti samo potvrda da ono što dolazi iz Beograda nailazi konačno na priznanje i u Nišu, bar u slučaju Šabana ta će istina manje boleti. Neku svest treba povremeno pobuditi, kao što to u u ovom trenutku čini Ministarstvo kulture. Nišville će uraditi sve ostalo. A Šaban će „šćućuren u kućici malog puža” i „okružen belim, nežnim ružama” pokazati konstantnu dozu ravnodušnosti za našu zakasnelu ovozemlajsku pažnju. Značilo bi, međutim, i njemu kada bi znao da je u Dekadi Roma, „vreme zaborava” – prošlost.