Neki od vas se sigurno sećaju uzbuđenja dolaska Titove štafete podgrevanog

Plakat poslednje štafete
koračnicama i mase sugrađana koja se slivala put centralnog gradskog trga u svakom gradu. Majsko sunce izvelo bi na ulice, u čast velikog vođe sve one koje ne sretnete godinama, a skockane lepotice cupkale su uz aktuelne hitove sa zvučnika raspoređenih duž glavne ulice.
Top lista tadašnjih hitova izgledala bi ovako:
1. Dado Topić – Prolog
2. Zdravko Čolić – Druže Tito mi ti se kunemo
3. Oliver Dragojević – Tito i Prva proleterska
4. Yu Grupa – Moravo, mi smo uz Tita
5. Generacija 5 – Po Titu se vek poznaje
6. Gazmend Palaska – Tito tri hero hero
7. Indeksi i Davorin Popović – Tito posle Tita
8. SAN i Sanja Ilić – Druže Tito ljubičice bela
9. Rani mraz i Đorđe Balašević – Tri put sam video Tita
10. Dušan Prelević – Mi smo ponos druga Tita
11. Miladin Šobić – Dok zbori Tito
12. Neda Ukraden – Ide Tito
13. Ismeta Dervoz – Joža
14. Teška industrija – Pesma o Titu
15. Jadranka Stojaković – Srce mog naroda
16. Meri Cetinić – Poziv na borbu
17. Ivica Tomović – Ko je Tito (odgovor nije razjašnjen ni do danas – prim aut.)
18. Bata Nonin – To majka više ne rađa
19. Suncokret – Reč Titova
20. Koračnice i marševi više autora, u izvođenju različitih orkestara i horova

A na trgu najbolja kulturna ponuda – ponos grada i obavezno, recital sa bezbroj uzvikivanja njegovog imena. Scenario su usvajali gradski komiteti Saveza komunista, a donosioca birali uz puno uvažavanje političkog trenutka lokalnih znamenitosti.
Štafete su su svakodnevno imale direktna uključenja u RTS-ov (tj. RTB-ov u sklopu JRT-a) udarni dnevnik u 19.30.
Kada 6. decembra u Sava Centru počne direktan prenos koncerta „Prijatelji Šabanu”, ja ću u back stage-u raditi trostrukui posao: producenta, reditelja i inspicijenta kolažnog programa sa voditeljima, video projekcijama, pevačima, horom i orkestrima. U salu će se sliti poštovaoci velikog Šabana, doživotng predsednika svih obožavalaca romske muzike. Dado Topić će zaokružiti listu posvete obojici predsednika nastupom u Sava Centru, a i ostale ex Yu republike će dati svoje predstavnike – od Predina iz Slovenije, do Esme Redžepove iz Makedonije.
Daleke 1987. godine ja sam režirao poslednju proslavu dočeka one druge, to jest, prave štafete na centralnom niškom

trgu.
Kao mladog avangardnog reditelja, prilično nagrađivanog tih godina za postavke komada u rasponu od Harmsa do Joneskoa, štafetnu palicu sam, na predlog SSOJ-a preuzeo od dugogodišnjeg autoriteta u toj oblasti, vrsnog teatrologa Marisava Radisavljevića. Predano sam pručio prethodne scenarije, podjednako se čudeći i smejući broju strana na kojima je pisalo samo : „Tito”.

A kada smo mu videli leđa…

Najinteresantnije su bile nerealizovane ideje iz scenarija poput posipanja džinovskih pesnica spomenika na Bubnju, hiljadama litara Crvene boje – boje krvi – koja bi se slivala sa uzvišenja i tekla sve do centralnog gradskog trga – simbolizujući vreme revolucije.
Ni najnoviji scenario nije bio ništa bolji , pa sam se, uvidevši da neću imati šta da režiram, dao na pisanje potpuno novog teksta.
Uveo sam dva dežurna glumca gunđala – mapetovca na balkonu naspram Tvrđave, dao im tekst Duška Radovića, alternativne recitatore, plesače, hor i Simfonijski orkestar.
Onda je krenula ključna rasprava: Ko će doneti štafetu. Prisustvovao sam usvajanju scenarija i odlučivanju o donosiocu štafete na gradskom

Ovog puta bez njih u SC
sekretarijatu SK. Ideje su bile stereotipne: od radnika, preko, studenta…. I onda se na za reč javio funkcioner Doma Kulture i član „Lutajućih srca” Miroljub – Mika Jovanović kome je duhovitost bila jača strana:
„Predlažem da ove godine štafetu donese neko bez jedne noge” – rekao je Mika ne trepnuvši. Moj osmeh zaledio se pred tišinom koja je zavladala zbog asocijacije na poslednje Titove (bolničke) dane. Miku je oblio hladan znoj, ali se vešto „dopunio”:
„Mislim… ovo je godina Vuka Karadžića, pa bi bilo zgodno…”. Mika je imao sreću što se sve to nije događalo nekoliko godina ranije jer bi, u protivnom, svoj bend mogao da preimenuje u „Lutajući bubrezi”. Uglavnom komitetlije su besno odlučile da štafetu donese devojčica.
Panika je za mene nastala kad su mi saopštili da je direktno uključenje u TV dnevnik tačno u 19.35, i da tačno tada mora biti završen obiman celovečernji program kako bi devojčica donela štafetu na binu i izgovorila poruku Titu i celoj SFRJ.
Spas sam pronašao u čudesnoj preciznosti playbacka-a. Sve izvođače sam uveo u studio Radio Niša i napravio preciznu matricu.
Brojni strani turisti koji su tada nastanjivali Hotel „Ambasador” , bili su

Dado i “Geljan dade” na Nišvilu
zadivljeni koliko izvođenje „Proleća” Antonia Vivaldija nekompletnog Niškog simfonisjkog orkestra (neki violinisti su te večeri imali svadbarske tezge) podseća na kultno izbođenje Berlinske filharmonije.
Mora da je moja režija bila i previše avangardna, tek nedugo zatim štafeta je zauvek ukinuta, a ja sam ostao bez dobro plaćenog posla.
Dvadeset jednu godinu po tom, ponovo pišem scenario spajajući anegdote iz života legendarnog Kralja romske muzike i citate iz britanskog Gardiana, Sandej tajmsa, eseja Magičnog Ćire – kombinujući ih sa insertima iz njegovih filmova i sa koncerata, netipičnim voditeljima i prijateljima Šabana, listom učesnika Nišville jazz

I Šaban je voleo rasne konje
festivala, po svemu različitim osim po poštovanju za lik i delo velikog Šabana Bajramovića.
A Dado Topić će manirom najvećih profesionalaca uzeti papir sa tekstom na romskom jeziku koji mu doturimo, staviti naočare za čitanje i besprekorno otpevati Šabanovu „Geljan dade”. Štafeta koja je krenula iz Šabanovog doma u Jahorinskoj 4 u Nišu, biće uručena svim posetiocima Sava Centra te večeri, a posredstvom RTS-a i svakom Kraljevom podaniku.
I posle Šabana – Šaban.