Neki dan sam na izložbi mladih slikara posle mnogo godina sreo Strongmena i dogovorili smo se da učestvuje u specijalnom performansu na otvaranju Nišvilla, tj. podizanja na binu 200 kilograma teškog Solomona Burke-a. Dakle, Strongmen će uskočiti umesto hidraulične dizalice, predviđene ugovorom za podizanje Kralja Soula (sa kraljevskim tronom) na binu.
Konstatovali smo da ćemo teško ponovo zajedno igrati basket i kao glavnog krivca označili smo kolena – Strongmen zbog kilograma, ja zbog godina… Našoj stračkoj depresiji pridodali smo i jadikovke zbog propadanja kultnog basket terena na Filozofskom fakultetu – sastavnog dela naše slatke mladosti.
Pre nego što sam kao mladi pozorišni reditelj skrenuo ka avangardi bilo je normalno da prođem uobičajenim putem klasičnog teatra. Da bi dobio na ritmu uobičavao sam da štrihujem slavne pisce. Retki su bili koji se nisu rasplinjavali u ponavljanju tema i replika.
Tenesi Vilijams je bio jedan od njih. Tih dana (a reč je o početku osamdesetih) bio je aktuelan jer se ugušio poklopcem kapi za oči (zvanično: odvrnuo je poklopac, rutinski ga pridržao usnama, zabacio glavu da stavi kapi, i … toliko mu beše), pa sam pročitao čitav njegov opus i izbor suzio na “Tramv

Petar Miljković (1916)
aj zvani želja” i “Slatku pticu mladosti”.
Zbog glumačke podele odabrao sam da režiram “Tramvaj zvani želja” (sirovost Marlona Branda i “bacanje bisera pred svinje” Vivijen Li), jer se nisam usudio da skraćujem “Slatku pticu mladosti” (u čijoj su se filmskoj verziji proslavili mladi Paul Newman i vremešna Geraldina Paige). A nju je Tenesi Vilijams napisao 1959. godine kada sam se rodio i bilo je prerano da osetim smisao prolaznosti.
Istog dana kada je pao dogovor sa Strongmenom, najverniji posetilac Nisvilla (pratio svih XXVI izdanja), sudija FIDE, gospodin Perunović (1937) predstavio mi je dobrog prijatelja svog oca koji se priprema da istrči maraton. Vitalni gospodin preda mnom je demonstrirao kratak sprint u mestu sa visoko podignutim kolenima. Oprezno sam ga upitao koje je godište.”Ja, Petar Miljković rođen sam1916. godine”, rekao mi je i izvinio se jer mora da se javi na mobilni telefon. Zamolio sam ga da mi da broj svog mobilnog jer želim da bude najstariji posetilac predstojećeg izdanja Nišville jazz festivala, a on je nastavio da me iznenadjuje izjavom da je on

Uhvatio pticu mladosti
pevao i džez i to od 1934. godine sa grupom “Jolly Boys” najčešće u hotelu Union u Niškoj Banji, ali i na gostovanju u hotelu “Argentina” u Dubrovniku.
Setio sam se da Miša Blam upravo završava knjigu “Istorija džeza u Srbiji”, a da su upravo “Jolly Boys” jedna od najstarijih džez grupa kod nas. Pitao sam u neverici džezera maratonca da li se seća imena članova benda, a on mi je kao iz topa nabrojao imena: Rafilo – Raka Blam, Boško Bošković – Glista, Mirko Marković (bendžoista rođen u Prokuplju, emigrirao u USA), Isa (čijeg se pravog imena više ne seća), a tu su bila i dvojica ruskih emigranata Viktor Konstrumin i Kolja. Seća se da je sa “Jolly Boys” pevao “Zračak viri kroz grančice”, “Balalajka”, “Mona Vana” …a da su mu Nemice u Dubrovniku ubacivale u džep ključeve svojih soba (“šta da radim – morao sam!”). Kaže i da je u Dubrovnik otišao bukvalno bez ikakvog prtljaga, a da se odande vratio sa šest kofera. Pokazao mi je gde je bio f

Niški korzo – 1938
udbalski stadion u Nišu (igrao levo krilo za Pobedu – preteča Radničkog, koji je osnovao njegov stariji brat Joksim, koji je i doneo prvu fudbalsku loptu u Niš), gde kafana “Amerikanac”…Ispričao mi je da je između ostalog završio za pogonskog inženjera, industijskog poslovođu, glumca (jedan od profesora mu je bio i Siniša Ravasi) i da sa pet visokih kvalifikacija ima najnižu penziju na Blakanskom poluostrvu, osnovao železničko Kulturno umetničko društvo “Konstantnin”, odnosno “Stanko Paunović” (u kojem sam ja režirao svoju prvu predstavu – “Maratonce”). Obnavljač je Udruženja rezervnih vojnih starešina i osnivač na desetine društava u Nišu. Tridesetih se bavio i boksom (sparingovao prvaku Kraljevine Jugolsavije u lakoj kategoriji Josipu Devčiću), napravio ukupno pola miliona plovaka za ribolov od

Sećanje na Sremski front
čega je kupio bicikl, a zatim i Ami 6, kojim je prevalio skoro pola miliona kilometara.
Pozvao sam ga da dođe, donese fotografije koje poseduje i hitno pozvao Mišu Blama rekavši mu da računa na promociji knjige na učešće poslednjeg člana benda. Miša mi je potvrdio da je njegov otac Rafailo – Raka (rođen 1910.) bio član tog benda, kao i svi muzičari koje je nabrojao maratonac.
Setio sam se da je gospodin Miljković rekao da sad trči kraće deonice (“samo 5.000 metara”), ali da bi za stoti rođendan pokušao da istrči dužu deonicu. Smesta sam pokupio patike, opremu i ne štedeći kolena odigrao žestoka dva sata košarke na asfaltu. Mlađanog legendarnog Benny Golsona, koji će u 82. godini zasvirati 14. avgusta na Nišvillu, iz VIP lože pratiće 95-godišnji Petar Miljković, nakon što optrči dva kruga oko niške Tvrđave.

Dečaci – multinstrumentalisti

Slatka ptica mladosti zelepršaće tada krilima u krošnjama niške Tvrđave, a ja ću se ponadati da ćemo Strongmen i ja voditi isti razgovor kao sa početka bloga o basketu, kada on bude imao godine kao Benny Golson, a ja – kao maratonac i prvi niški džez pevač Petar Miljković. A možda kao nekad odigramo i neki basket. Ako do tada i Strongmenu i meni ista ptica pomogne da održimo visoko kolena.