U senci ratova u Ukrajini i Gazi protekao je u tadicionalni skup bogatih u Davosu. Nije bilo uobičajene pompe, niti estradnih zvezda – sve u znaku ko zna koje po redu svetske ekonomske krize. Diskretno su kao moguci krivci označeni Međunarodni Monetarni Fond i Svetska Banka. „Poslednji pozdrav iz Davosa” je prva replika bogatog Jevrejina, glavnog negativca u tekstu „Đubre, Grad i Smrt” Rajnera Vernera Fasbindera – poslednje moje režije jedne pozorišne predstave koju sam nazvao „Senke anđela”zbog koje sam se odrekao svog rediteljskog sna. Moj odlazak se poklopio sa predvečerjem velikih ekonomskih promena dolaskom Vlade Ante Markovića. Zasićenost rediteljskom profesijom pojačana razočaranjem što su 25 glumaca iz iste te predstave uzalud čekali autobus koji bi ih odvezao na zasluženo izborenu Saveznu smotru SFRJ pozorišta u Trebinju, poklopila se sa željom da aktiviram svoju stvarnu profesiju diplomiranog ekonomiste. Registrovao sam spoljno trgovinsku firmu i otišao sa rasklimatanih dasaka koje život znače. Nikada nismo bili bliži Evropskoj uniji nego tih godina. Režija me je kao sveoubuhvatni umetnički izraz okupirala davnih studentskih dana kada sam zalutao na probu svojih drugara u CKUDŽSP(Centralo kulturno umetničko društvo železničara “Stanko Paunović”). Prve godine sam im suflirao, a već sledeće režirao. Začudo, hipnotisani, slušali su me bez pogovora i „Maratonci su istrčali počasni krug” i u omladinskoj i u seniorskoj podeli. Osnovao sam više novih trupa koje su igrale Tenesi Vilijamsa Federika Garsiju Lorku, Ežena Joneska, Muzu Pavlovu, Danila Ivanoviča Harmsa… Ubrzo sam postao garant prvonagrađivanim predstavama u regionu. Što u celini, što za režiju i glumu. Uz to su sledili i poprilični honorari, često veći od honorara etabliranih reditelja. Put od klasike do avangarde bio je nepovratno pređen. Uvek sam verovao da se režija završava danom početka proba i radom sa glumcima. U mesecima iščitavanja teksta proživeo sam živote svih junaka drama i shvatio da je gore pomenuti tekst došao glave Fasbinderu. Premijerna postavka komada je zabranjena od strane jevrejske zajednice u Nemačkoj, što je pisac teško podneo i ubrzo umro.

Tabu je bio centralna tema komada i njegovo neminovno uzvraćanje udarca zbog permanentnog negiranja i potiskivanja. A imao je više pojavnih oblika, od kojih je jedan bio – novac. Koreni cele priče potiču iz 17. veka kada su Nemci jevrejskom stanovništvu dozvolili da se bavi najprljavijim poslom toga vremena – poslovima sa novcem. Vremenom su se stvari obrnule. Jevreji su Nemcima počeli da nude neke prljave poslove. Sukob je rođen – ostalo je istorija. Mene je zanimala srpska priča pa sam dopisao „malog velikog” Fasbindera. Uz nezaobilaznu Orfovu „Karminu Buranu” Nil Armstrong i Edvin Oldrin su sleteli na Mesec izgovarajući čuvernu rečenicu o „malim i velikim koracima za čoveka i čovečanstvo” i tamo zatekli – Srbe na grudobranima kontejnera kako razapinju Hrista u liku zaljubljenog makroa. Prostitutke oba pola, travestiti, narko dileri, neonacisti, uz bogat opus psovki i nemilosrdno pominjanje polnih organa – bili su teška tema dnevnog reda Univerzitetskog komiteta Saveza komunista Niša. Da li da odobre igranje predstave ili ne! Ipak, pokazali su manji dogmatizam od nemačkih kulturoloških komiteta i odobrili budžet, uz obavezu da se predstava igra isključivo posle 22.00. Ostali deo budžeta pokrili su sponzori, među kojima i „RIS” – Zagreb, donacijom od 5.000 običnih prezervativa i nekoliko džinovskih. Plastičnu scenografiju – simbiozu anđela i spermatozoida, fluorescentnim bojama, oslikao je poznati niški muralista Binja Savić – i dvorište niške Banovine imalo je svoje svečano otvaranje kao novootkriveni kulturni prostor – uz prateću izložbu slika polnih organa akademskog slikara Zorana Todorovića. Fasbinder ne bi bio to – bez golog muškarcca u završnoj sceni. Međutim, niko nije želeo da se skine i bude tabu, sve dok se jedne večeri nije ponudio KV električar Mašinske industrije Niš. U neverici, pitao sam ga da li je pijan, ne shvatajući da od nedavno koristi neke druge opijate. Ipak je dobio ulogu, a sa njom i priličan broj obožavateljki. Prostitutke su, inače imale ulogu da preko električarevog „tabua” ukrste dva džinovska selotejpa. Sledećeg vikenda, na istom mestu skinuo se Davor Gobac frontmen zagrebačke Fasbinder i Hana Šigula grupe „Psihomodo pop”. Kritičari su bili prezadovoljni, publika se malo bunila, malo smejala, prezervativi su leteli na sve strane. Glumci su zdušno igrali , često i ne razumevajući o čemu se tu, u stvari, radi.

Makro Franc K. je na kraju postao homoseksualac, njegova ljubav, prostitutka Roma B. – filozof, a bogatom strancu umor od života nije smetao da nagomilanom gradskom đubretu podari smrt. Astronate „Apola 11″ ostao je da sačeka lično – tabu. Ukoliko su uopšte bili na Mesecu. Srbi sigurno jesu. Lako smo pobedili na regionalnoj smotri, a na republičkoj u Vranju sam izbegao da zovem svoju rodbinu na predstavu. Ipak pokupili smo tri bitne nagrade: specijalnu za režiju i dve za glumu, a umetnički direktor JDP-a uporedio je predstavu sa njihovim „Balom” Bertolda Brehta u kojem je tada briljirao Miki Manojlović. Posebno je apostrofirao ulogu ex-naciste, tranvestita – baletana u krinolini palog labuda Čajkovskog, slučajno ili ne, iste polne opredeljenosti. Nagrada za ulogu prostitutke jednoj od glumica, nešto kasnije presudno je uticala na prijemnom ispitu na novosadskoj akademiji. Najvažnija od svih nagrada bilo je pravo nastupa na završnoj – Saveznoj smotri 8 najboljih predstava tadasnje velike Jugoslavije . Nažalost, iako sam prikupio sponzorska sredstva za smeštaj 25 glumaca tokom devet dana u Trebinju, novac je tih dana nestao za potrebe gostovanja Akademskog hora u Grčkoj. Usledile su dve večeri tokom koji su glumci uzalud čekali na autobus i moja odluka da se više ne bavim režijom. Tokom proteklih 20 godina narko dileri su postali ugledni građani svih država, makroi i prostitutke oba pola nastavili su da minimiziraju značaj smrti, pravdajući sve blizinom novca. Neki bogati stranci su vukli planetarne konce inicirajući sukobe i pri tom dobro zarađujući. U želji da i članovima proleterijata omoguće da zažive svoj san, ponudili su im kredite, često neoprezno i bez hipoteke. Karl Marks je u „Kapitalu” pogodio dolazak svetske ekonomske krize, ali i dao rešenje: ponovnu nacionalizaciju nekada privatizovanih banaka. Kao što ja verujem da ću jednog dana produžiti svoj reditelski san mozda nekim mjuziklom na nekom narednom izdanju Nišville jazz festivala , tako i ceo svet, posebno onaj iz Davosa, veruje da je senka svetske ekonomske krize samo -SENKA ANĐELA. Osim, ako je ne natkrije dugo potisnuta senka nekog novog tabua oslobodjenog sukobom u Gazi.