Svake godine na glavnom ulazu u festivalski prostor Nišvilla vredno radi prodavac kokica. Njega sam se setio ovog vikenda kada sam posle više od 30 godina ušao u salu 1 Ekonomskog fakulteta u Nišu. Ovaj put ne kao student, već kao predavač na odlično organizovanoj koferenciji o marketingu u turizmu.
Bavi li se neko ozbiljno turizmom u Srbiji? Veruje li neko da je to privredna grana koja će spasiti posrnulu srpsku privredu, daleko brže nego strane kompanije za motanje kablova sa domaćim subvencijama? Pre mene je govorio predstavnik TOS-a Vladimir Đumić o on-line promociji Srbije. Ja – logično o kulturnom turizmu i stvaranju brenda kao neophodnom preduslovu.
Dok su mi u glavi još uvek odzvanjale izjave prva dva čoveka grada Niša da Nišville treba skratiti jer puno košta, a ne donosi nijedan dinar u budžet grada, slušaocima sam pričao kako je Nišville samo niškim hotelima ove godine platio 1.000 prenoćišta i 1.000 boravišnih taksi za izvođače. Koliko je posetilaca koristilo usluge hotela – neznam, ali znam da nije bilo slobodnog mesta ni u hostelima, a ni u restoranima. U poslovično mrtvom avgustu zbog godišnjih odmora, Niš je zabeležio rast prihoda.
Ekonomski fakultet
Exit je pre par godina angažovao jednu nemačku kompaniju koja se bavila preračunom koliko su Novi Sad i Vojvodina te godine inkasirali tokom Exit-a, što direktnim, a što indirektnim oporezivanjem. Konačna cifra bila je 13,6 miliona EURA, odnosno – milijardu ipo dinara.
Kada sam koristeći sličnu metodologiju prvom čoveku grada saopštio da se Nišvillle itekako isplati gradu jer trostruko vraća uloženih 17 miliona, on me je pogledao kao da sam prevazišao i Minhauzena lično. Čak i da je tako, rekao je, najveći deo onih koji zarađuju su iz domena sive ekonomije i pitao kako prodavac kokica doprinosi budžetu grada. Naravno da prodavac kokica nema fiskalnu kasu, ali on živi na teritoriji ovog grada i sav novac zarađen tokom Nišvila potroši u Nišu, plaćajući između ostalog i komunalne tro
škove, struju, vodu pa i zejtin i kukuruz, a sve te usluge i robe su obuhvaćene PDV-om. Moguće je da plaća Gradu i pravo obavljanja svoje povremene delatnosti. Druge kompanije iz domena razglasa svetla, obezbeđenja, štampe, keteringa … novcem zarađenim na Nišvilu plaćaju ne samo PDV već i poreze i doprinose svojih zapošljenih, a u drugom i trećem krugu oporezivanja i druge poreze i takse. Izvođači deo svojih honorara ostave u niškim lokalima pa i prodavnicama. Posetioci ko zna šta još! Ukoliko ih se neki od turoperatera sete da im to isto ponude. Prvog dana Nišvila prošlo je 22.000 automobila autoputem pored Niša. Kada marketingom uspemo da svratimo 5 posto tih automobila – imaćemo i turizam.
Nesporno je da svi oko Nišvila dobro zarađuju a najznačajniji benefit za grad je ustvari popravljanje imidža grada i upravo to je nemerljivo.
Turistička organizacija Srbije je poslednjih godina na vodećim svetskim sajmovima promovisala Nišvil uz Exit, Guču i Beer fest. Samo u Londonu 70 puta dnevno išao je spot sa pozivom da posete 4 srpska Brenda na ekranu veličine 33 kvadrata. Kako se Nišvil ugurao sa preskromnim budžetom u ovu veliku četrvorku? Logičan zaključak prethodnog ministra kulture bio je komercijalni sadržaj. A nije tako. Najverovatnije putem marketinga u turizmu.
Tramvaj zvani želja
Nisam prpoustio priliku da svojim budućim kolegama ispričam da sam na tom istom ekonomskom fakultetu osamdesetih godina osnovao u to vreme najaču pozorišnu trupu koja je pobeđivala na brojnim takmičenjima i imala nastupe širom SFRJ. Prvi komad bio je “Tramvaj zvani želja” Tenesi Vilijamsa. Danas je Nišvil upravo taj tramvaj za većinu džez muzičara u usponu koji maštaju da se na njega ukrcaju. A kada im to pođe za rukom, ponesu snimke svojih nastupa i neverovatne priče o čudesnom festivalu gde su održali jedan od 82 koncerata u jednom od šest gradova i osećali se ponosnim na svoju profesiju. Gde su svi ljubazni i gostoljubivi pa ih je čak i prodavac kokica častio. Delom od svoje dobiti, a delom od dobiti srpske privrede.