Stanovita grupa TNT zaokupljala je pažnju moje generacije podjednako kao i moje dece. Uspavljujuća naravoučenija Broja Jedan iz njegovih skorih susreta sa Cezarom, Karlom Velikim ili Homerom imala su pouku da je kroz istoriju neophodno bilo imati pravog savetnika. Lajt-motiv je bila kultna rečenica „ako kaniš pobijediti – ne smiješ izgubiti”.
Naravno da je Nišville posegao za institucijom savetnika, a iz Holandije je pristigla savetodavna pomoć direktno od holandske Vlade u vidu člana ekspertske grupe PUM – gospodina Pima Fengera.
Cele nedelje pokušavali smo da unapredimo sopstvenu organizacionu strukturu upijajući iskustvo sedamesetogodišnjeg eksperta koji iz

Pim Fenger na pressu u Nišu
a sebe ima priličan CV: od rukovođenja ministarsvima kulture, finansija, nauke, do predsedavanja grupom OECD-a i projekta Mega Science, a između otalog bio je osnivač Holandske rok fondacije i Asocijacije za džez i improvizovanu muziku i glavni menadžer čuvenog amsterdamskog kluba „Paradiso”.
Odmah mi je postalo jasno da nikada neću biti Broj Jedan jer dok ja u pedesetim igram basket, gospodin Pim na pragu osamdesetih igra veliku fudbal.
Moguće je da je i on zazirao od konkurencije za mesto Broja Jedan dolazeći u naše poslovne prostorije koje su delovale tajnovito kao i štab legendarne grupe TNT. Gospodin Pim je, blago rečeno, delovao zbunjeno gledajući naš omaleni organizatorski tim i radni prostor u odnosu na slike sa sajta www.nisville.com i hvalospeva koje je dobio raspitujući se o nama od raznih muzičara, a pre svih od Candy Dulfer. Upravo je ona, rekao nam je, u holandskim medijima napričala takve bajke o Nišvillu, da sada svaki holandski bend želi da nastupi u Nišu. On sam urgirao je za par njih.
U početku mu baš nije bilo jasno kako to da organizaciju ovakvog festivala možemo da radimo bez organizacione šeme rukovođenja, uporno pitajući ko je izvršni direktor, ko finansijski, ko umetnički, a ko tehnički direktor, zatim zašto nismo učlanjeni ni u jednu svetsku grupaciju jazz festivala, ili zašto ne prisustvujemo velikim aktuelnim svetskim sajmovima ili berzama jazz grupa i bendova. Objašnjenje ga je zasmejalo da

najjeftiniji obilazak festivala
štedimo na svakom koraku. Pa i njegov „Apple” lap top vredi više od naših 5 kompjutera zajedno. A članstvo i kotizaciju od 1.000 evra u udruženjima možemo pametnije da utrošimo. Naravno da bi smo voleli da obilazimo svetske festivale i bukiramo na licu mesta bendove, ali ako saberemo te avio i hotelske troškove – uštedimo dovoljno da angažujemo neki ozbiljniji bend.
Nakon prvih iznenađenja, gospodin Pim Fenger je u trenutku iskrenosti priznao da on teško šta može da nas savetuje kako da radimo u uslovima u kojima radimo i da bi mi možda organizatore evropskih festivala imali šta da naučimo.
Na press konferenciji nas je nahvalio da smo spojili pet bitnih principa (umetnički, edukativni, socijalni, ekonomski i politički) organizacije i kritikovao grad zašto na sajtu Niša nije Nišville udarna manifestacija.

Lobiranje za EU fondove

Naveo je primer gradića u Francuskoj sa 50.000 stanovnika koji tokom trajanja festivala stripa poseti čak 200.000 ljudi i naravno govorio o koristi od naplate smeštaja , hrane, pića, suvenira, ulaznica, pa i PDV-a.
Doduše, svi oni se ne oslanjaju na Grunfa da će svojim izumima uštedeti na transportu, montaži tribina, improvizaciji back stage-a. Preduslov je da v.d. Broja Jedan ne da Grunfu previše novca da se

razbacuje, niti ostalim agentima organizacije da slučajno prime platu pa se najedu pre festivala i otupe svoj zanos entuzijazma. U međuvremenu će se okupljati u cvećarnici, ne razmevajući zašto svaka politička partija dobija od grada normalan prostor za korišćenje, i strpljivo čekajući evropske fondove koji će nas možda prigrliti nakon izveštaja gopsodina Fengera. Ako ih Sir Oliver prethodno ne isprazni.