Kada je mlađani Dragan Bjelogrlić početkom 90-tih uspešno odolevao gušiteljima medijskih sloboda i nepokolebljivim buntom Crnog Bombardera osvojio plavušu u liku Anice Dobre, pri tom animirajući građanstvo da masovnim protestom stane u odbranu nezavisnih medija, nije ni sanjao da će pokrenuti lavinu ambicioznih vlasnika predajnika i antena koji će zauzeti medijsko nebo Srbije u nadi da će i oni osvojiti plavušu, zaraditi novac, status u društvu i moć da izvode ljude na ulice. Pioniri radijskih stanica postali su vrlo brzo nezaobilazni savetnici kako partija na vlasti tako i onih u opoziciji. Marketing je vlasnicima radio stanica dugo punio magacine robom iz kompenzacije, ali su se oni sve teže popunjavali sa pojavom novih radio stanica u etru. Urednički koncept je bio okrenut krajnjem potrošaču i sponzoru koji se ne upušta u dublje promišljanje muzičkog ukusa. Imati radio stanicu, a puštati muziku ne povlađujući ukusu šireg auditorijuma, bila je kap koja je prelila čašu mog mazohizma bavljenja kulturom – a sve to je kulminiralo 1994. godine. Bilo je to vreme kada sam upravo objavio kultnu zbirku priča „Nišvil” iz pera Zorana Ćirića i lično režirao promociju knjige, koristeći Magičnog i recenzenta Davida Albaharija kao glumce.

Magični je oduvek maštao da bude glavni i odgovorni urednik nezavisne radio stanice, a ja da zabranim političke teme na nekom radiju – makar i svom. Krenuo sam u nabavku opreme, a Magični u okupljanje brojne uredničke ekipe. Lokalni samostalni pronalazač sa nadimkom Tesla, ponudio mi se da od originalnih „Filipsovih” komponenti krene u osvajanje prototipa predajnika, usput jadikujući što nema finansijera da završi izum kontrole gravitacije i nebeskog štita nad celom Srbijom.

Skarabudžio je nešto i mi smo svečano podigli, tik uz prostor radija, 12 metara visok stub sa antenom. Prošvercovao sam rusku miksetu ogromnih dimenzija i pokupovao na buvljaku gramofone, dekove i mikrofone. Stigli su i Rista „Hedonista” – muzički urednik sa pločama svoje mladosti, glumački talentovana Suzie Quatro Stagione, klasičnom muzikom opčinjeni dirigent Andrić, Rok Marija, PMS Emilija, svestrani Pop, filmofili Dejan i Srđan, pozorišni Dejan, pank poeta Cobi, ulični pesnik Karlito, istorijskom vezom Srba i ameba opsednuti Miloš, kao i niz samostalnih urednika i tonaca.

Entuzijazam širenja kulture se razlio modrim valovima neba nad Nišvilom. Slušaocima smo savetovali da zakucaju ekser na kraj skale (107,1 FM )svog prijemnika ili da bace tjunere koji pokazuju samo do 104 MHZ.

Nastale su „začudne” emisije poput dnevno-političke parodije „Konjuh planinom”. Bavili smo se književnom kritikom porno časopisa (u emisji „Pljuni u šaku i listaj”), recitovali poeziju od koje i najuža familija pesnika crveni i zatvara uši. Telefon se ubrzo usijao od isprovociranih slušalaca koji su pronašli deo sebe i muzički koncept koji im niko do tada nije ponudio.Uz hvalospeve došle su i primedbe o slaboj čujnosti, pa smo bacili prvi predajnik i od bugarskog pronalazača nabavili novi.

Posekli smo antenu, kupili dve nove i isprobavali tavane svih isturenih kuća po obodu grada, da bi ih zajedno sa novim predajnikom na kraju „skrasili” na vešernici obližnjeg solitera.

Platni fond se istanjio a marketing Običnog Ćire nije pokrivao ni osnovne troškove. Deo urednika je našao uhlebljenje u gradskim kulturnim institucijama i medijima, deo je umro, a nekolicina je ,bogme, „našla smeštaj” u lokalnoj psihijatrijskoj ustanovi. Ekipa se svela na mali broj najupornijih koji su napamet znali imena svih svojih slušalaca. Herojski su izdržali adaptaciju prostora i proveli celu zimu u, za tu priliku, kupljenoj kamp prikolici – ne prekidajući program. Skinuli smo točkove, uneli rusku miksetu i uvodili zbunjene ekskluzivne goste. Pod belinom snega studio Nišvil radija delovao je nestvarno.

Jednog dana Magični je spakovao događaje iz radija i otišao u susret NIN-ovoj nagradi, a Rista Hedonista je nastavio da pušta ploče, kasete, CD-e i najzad DVD-e, podjednako trošeći i alkohol Gost Joga, Suzie i Rista ispred i slušateljice. Čak se i kamp prikolica pokazala zahvalna za uzimanje „otiska glasa” potencijalnim spikerkama.

Uz sve izlete u avangardu Radio je konstantno bio i ostao medijski promoter Nišville jazz festivala, regrutujući novu publiku i ljubitelje umetničke muzike. Pri tom, krajnje dosledno izbegavajući informativu (izuzev u kulturi), predizborne kampanje partija i bezvezne sponzore. Bio je i ostao jedini radio koji je besplatno emitovao džinglove i najave svih koncerata, predstava i drugih kulturnih dešavanja bez obzira na to ko je njihov organizator.
A onda je stigla RRA.
Uradili smo „čak” i sve potrebne elaborate, uplatili takse i konkurisali za dozvolu. Uvereni u svoju neophodnost kulturnom miljeu grada, nismo razumevali kako neki Cekić iz svoje RRA fotelje u Beogradu može bolje znati potrebe nišvilskih slušaoca od njih samih
. Pogađate – nije mogao da zna!

Prednost su dobile druge stanice „opštenarodne orijentacije”, a mi obavešetenje da nam nije kompletna dokumentacija.Dok čekamo inspektore da posle 15 godina isključe našu autentičnost, gledamo u pra
vcu kamp prikolice i nedostajućih točkova. Ako vas uskoro u mračnim nišvilskim ulicama pretekne čudni NKO (neidentifikovani kotrljajući objekat) sa isturenom antenom, ostavite onaj ekser na 107,1 MHZ vašeg radio prijemnika.
Mi ćemo, pritajeni preko dana, željno iščekivati da na vrata kamp prikolice zakuca mlađani Dragan Bjelogrlić i donese nam najnoviji izum Crnog Bombardera – navigacioni uređaj „Kako zaobići RRA u gradskom saobraćaju”. Oni kojima čemo nedostajati, ako se navigacioni uređaj ispostavi kao neefikasan, ne spadaju u grupu ljudi koja bi zbog „šuštanja” na 107,1 masovno izašla na ulične proteste.
Plavuša će, dakle, morati da pričeka.