Suzdržan do granice “učtivog namćorstva”, pre svog prvog dolaska u Niš (za 55 godina svetske karijere) Duško Gojković je došavši na XXV internacionalni jazz festival Nišville, ispoljavao sumnjičavost u ideju organizatora da formu bi – bapa predstavi u tako velikom amfiteatru kakva je niška Letnja pozornica. Njegove sumnje odagnalo je skoro 4.000 ljudi koji su mu te noći priredili ovacije kakve je do sada, po njegovim rečima, doživeo samo u Japanu. Zatečen dodelom nagrade za životno delo (jedinom nagradom koju je ikada dobio u Srbiji!), specijalno za festival je napisao kompoziciju “Nisville jubilation” i sutradan festivalu poklonio raspisane partiture te kompozicije za kompletan kvintet, a meni lično – kratku priču sa svog prvog nastupa u Japanu pre puno godina: Nastup je bio u jednom od najelitnijih japanskih džez klubova u kojem su nastupale bukvalno sve legende svetskog džeza. Počastvovan pozivom da nastupi u ttako elitnom prostoru, Duško se zaprepastio kada je na zidovima kluba video uredno uramljene omote ploča i cd-a koji praktično čine njegovu kompletnu diskografiju (oko 150 naslova) koji su zauzeli kompletnu površinu zidova kluba. Pitao je menadžera kluba kako uspevaju, i kako im se uopšte isplati da za svako pojedinačno gostovanje muzičara menjaju kompletan enterijer kluba. Odgovor je bio zapanjujući – Dušku je odgovoreno da klub tako izgleda već deset godina jer je to u stvari njegov fan klub, i da je on za njih najvažniji džez muzičar današnjice. Te večeri je upoznao gomilu svojih obožavaoca i dao veliki broj intervjua domaćim novinarima.

Vest je doprla i do ovih krajeva, i već prilikom prvog sledećeg Duškovog nastupa u Beogradu, sačekala ga je novinarka uglednog lista sa molbom za intervju i gomilom bezveznih pitanja od kojih je jedno ostavilo Duška bez teksta, a doslovno je glasilo: “Vi ste izuzetno popularni u Japanu, opšte priznati u celom svetu, pa kako to da dosad niste ništa snimili”. Hijerahija vrednosti se negde zagubila u vremenima tranzicije u svim zemljama postkomunističkih sistema, ali je Srbija svakako otišla najdalje. Hiperprodukcija medija izbacila je na površinu i novinare koji su u vremenima između izbornih ciklusa bili prinuđeni da se bave kulturom. Pomenuo sam Dušku da na koncert Rozenberg tria dolazi ambasador Kraljevine Holandije u Beogradu, i on mi je iskreno “priznao” da se njemu to nikada nije dogodilo. Da apsurd bude veći, ostale članove njegovih multietničkih bendova su posle koncerata širom sveta, po pravilu sačekivali ambasadori njihovih zemalja (i vodili ih na večere) a on kao lider benda je ostajao sam sa organizatorima. Pomislio sam, koliko tužnih velikana ove zemlje nakon svojih nastupa širom sveta preispituje svoju povezanost sa zemljom koju predstvalja. Duško je otišao a u Niš je, u pratnji Rozenberg tria stigao ambasador Kraljevine Holandije Njegova Ekselencija Ron van Dartel. Strpljivo je sačekao sa polaznicima gitarskog workshopa (koji je tog dana držao Stohelo Rozenberg) da predavač i članovi tria (inače, pripadnici nacionalne manjine Roma u Holandiji) posle zgusnute satnice (press konferencija, sređivanje u hotelu) stignu u salu Simfonijskog orkestra sa polusatnim zakašnjenjem, a zatim i otpratio skoro kompletno predavanje velikog gitariste džipsi swinga. Zatim je te večeri skratio zvaničnu večeru sa gradonačelnikom Niša, da bi na vreme zauzeo svoje mesto u publici, pažljivo otpratio kompletan koncert i reakciju publike, a zatim po završetku nastupa muzičara iz zemlje koju on predstavlja u Srbiji – strpljivo sačekao da umetnici daju intervjue u garderobi i na kraju, oko jedan sat po ponoći, odveo ih na večeru u obližnji restoran. Rano ujutru je otputovao u Crnu Goru da prisustvuje koncertu Rozenberg tria u Herceg Novom.

Teško da bi bilo koji naš ambasador širom sveta ispoljio ovoliko energije i poštovanja prema umetniku iz svoje zemlje, a još teže prihvatio saznanje da je u hijerarhijskom sistemu vrednosti – daleko ispod umetnika čijem nastupu prisustvuje. O istorijskom mestu “državnog službenika na privremenom radu u inostranstvu” naspram besmrtnosti umetnikovog dela – da i ne govorimo.

Političkim kadroviranjem, stručni kvaliteti, poštovanje i poznavanje kulture nisu presudni kriterijumi za mesto prvog čoveka svoje zemlje u inostrantvu. Političari su postali zaslužniji građani od najvećih umetnika svoje zemlje. Svaka gradska vlast se više obraduje dolasku lokalnog tajkuna i eventulanoj šansi da unovči gradsko građevinsko zemljište, nego svečanom prijemu zaslužnih umetnika. Mediji, pak, vođeni svojim povezanim interesima zdušno su se dali na stvaranje medijskih zvezda od političara besomučnim talk show emisijama, pronalazeći u njima “neiskazane umetnike” koje je samo zauzetost njihovom brigom za opstanak naše duhovnosti sprečila da ispolje svoju sopstvenu. Duško Gojković se posle nekoliko dana javio sa izlivima zahvalnosti između kojih je provejavala nostalgija za ponovo pronađenom otadžbinom. Da, naravno, pohvalio je i niške novinare da su izuzetno obavešteni o njegovoj karijeri, pa i o nekim detaljima koje je i on već zaboravio. Jedan od izveštača sa Nišvila bio je i Zoran Ćirić – alias Magični Ćira koji je u članku “Nišvilski festivalski bluz” u “Politici” od 19.08. (detaljnije na http://www.nisville.com/) zapisao da je “Duško Gojković, praćen izuzetnim muzičarima, mlađanoj publici održao istorijski čas na temu: ‘O čemu se zapravo u džezu radi?'”
Ivan Blagojević, nedemokratski izabrani gradonačelnik Nišvila