Sa Betmenom sam se susreo davnih pubertetskih dana listajući legendarni časopis „Čik”. Iz nekog razloga svi smo časopis držali levom rukom i čitali pisma čitalaca koja su, u stvari, umetnički oblikovali svojom maštom urednici, potpisujući ime i zanimanje navodnog nosioca iskustva. Na pretposlednjim stranama časopisa – Betmen i Robin su se iz broja u broj borili sa zlim momcima. Svega tri ili četiri scene po broju bile su nedovoljne da se iz „naučno – istraživačkog” polja „Čika” prebacimo u naš omiljeni trip superheroja. Superheroj nema potrebe potrebe za ovozemaljskim zadovoljstvima, već je samozaljubljenost u sopstveni osvetljeni lik na krovovima Gotam sitija, dovoljna da prespava dnevnu svetlost. Mozgajući, zaključio sam da se iz naizgled nerešivih situacija spasava pretvaranjem u pravog slepog miša koji ne pije krv i nalikuje kućnom ljubimcu. Transformisani Betmen nas je uredno sačekao i ove, kao prethodne dve godine u uglu improvizovanog back stage-a XXV Nišville jazz festivala na Letnjoj pozornici.
Upravo pre bezmalo 50 godina, kada sam ja rođen na izmaku Badnje večeri u najboljoj hrišćanskoj scenografiji, ruski arhitekta Samolov je u Nišu dovršio svoj projektni zadatak. Od jednog od retkih korisnih poklona savezničkih bombardera 1944. godine ostao je ogroman krater usred niške Tvrđave, uz važnu napomenu da saveznici za to „iskopavanje” nisu imali saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika. Samolov je prionuo na posao i uz puno betona Letnja pozornica je završena na mestu na kojem je lavovski deo poslova oko zemljanih radova, to jest, iskopa – prethodno završila saveznička bomba. Urađena je velika scena, gledalište i garderobe na dva sprata koje nikada nisu omalterisane, pa samim tim – ni korišćene u narednih 50 godina. A za sve to vreme ponos grada: Horske i Filmske svečanosti ugostile su stotine umetnika koji su se šminkali i presvlačili u hotelu ili iza filmskog platna (pošto su, po pravilu, garderobe napravljene iza gledališta bile neupotrebljive zbog fekalnih isparenja iz susednog WC-a) – čekajući delić svoje slave.Prelaskom Nišvila na Letnju pozornicu posle 22 godine zagušljivih sala, najpre sam tragao za back stage-om u kojem šest bendova (po večeri) mogu da se smeste, presvuku, daju intervjue…
Zarđali katanac skrivao je stepenište iza filmskog platna i gomilu šuta iz davnih vremena. Polomili smo katanac i izbacili 10 kamiona šuta. Stotine litara polikolora i noćni moleri dali su mi nadu da je moguće smestiti 200 muzičara iz celog sveta od Nišville 2008 kojih su neki u backstage klauzulama ugovoria predvideli i „sadržaje” poput „Evian” vode, egzotičnog voća „Pol Njumen” sendviča….
Ruku na srce, ni mi za ovu intervenciju nismo tražili saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika. U ugovoru se podrazumevala, naravno i struja koju smo sproveli, gelenderi za stepenište, futeri i vrata… Uneli smo itisone , nameštaj, ogledala, uveli internu televiziju, i – Betmen se pojavio u svom iskonskom obliku šćućuren u u uglu neočekivanog svetla. Probuđen iz dugogodišnjeg mira prepao se Bluia – šefa grupe Incognito, i odleteo na neki od svojih herojskih zadataka. Na platou su „zli momci” otimali prihode festivala od prodaje pića i reklamirali svoje sponzore. Lila je kiša, garderobe su prokišnjavale – drugi sprat back stage-a je bio poplavljen. Projekat pokretnog pokrivača gledališta Letnje pozornice stajao je kod nesuđenog izvođača radova, a 39 miliona iz NIP-a – na njegovom računu, uzalud čekajući saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika. Da li treba naglasiti da su pare vraćene u Beograd – nepotrošene. Dobovanje kiše po pokretnom svodu narušilo bi zvuk na koncertima i autentičnost vekovnih zidina – stajalo je u (negativnom) mišljenju Zavoda. A tende zlih momaka, šankovi, tehnostejdž za kafanske potrebe, suncobrani – sve to ne narušuju. Zli momci su to unapred znali pa nisu ni tražili saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika. Sledeće godine Betmen se opet pojavio i upleo u kosu grčke pevačice Viki Almazidu. Njen vrisak ga je oterao na posao. Zli momci su puštali publiku besplatno na festival i pozivali SMS porukama na svoj sporedni ulaz.

Ove godine Betmen je otpratio ceo festival, čak se i sprijateljio sa britanskim bluzerom Ianom Sigalom gledajući u njegovu flašu Džek Danielsa što je bio glavni (takoreći i jedini) ketering uslov koji nam je ovaj pevač i gitarista postavio. Zajedno su odcijukali jednu jazz-blues improvizaciju što dokazuje i priložena fotografija kao i klip na www.nisville.com uzalud je organizator očekivao da se Betmen transformiše i sredi zle momke koji su treću godinu za redom nastavili po starom i napolju cepali scenografiju festivala. Zaklanjala im je džinovsku tendu Tuborg piva, koje se „ni krivo ni dužno” reklamiralo pred najvećim džez auditorijumom na Balkanu. Prethodne godi ne na tom mestu bio je velelepni Sky stage sa dva video bima. Zavod za zaštitu spomenika se prihvatio dela Betmenovog posla i doneo rešenje o rušenju tendi, šanka i svega ostalog, računajući i ćeramidu (vidi sliku levo). Betmen ipak nije obišao građevinsku inspekciju – pa nalog za rušenje nije realizovan. Festival je bučno tonuo u gubitak. Poslednjim tonućim vapajem poslao je poziv Mračnom Vitezu da ubuduće eliminiše bilo kakvu kafanu u okviru kulturno istorijske Letnje pozornice. Ne postupi li tako, festival će ga zauvek ostaviti netransformisanog u mraku zaboravljenih garderoba i pobeći sa Letnje pozornice na svetlo zelenila Tvrđave i perspektivu montažnih tribina i šatora. A pre toga će Nišvil, zbog zlih momaka, a bez saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika, kao i svake godine odneti električnu instalaciju, itisone, ogledala, internu televiziju i vrata. Futere za vrata ćemo ostaviti. A 39 republičkih miliona namenjenih za sređivanje i pokrivanje Letnje pozornice, trošiće neki beogradski kulturno istorisjki spomenici. Možda „Čik” nije trebalo da uvrsti Betmena na svoje poslednje strane, ali kada pomislim da je Supermen imao Lois Lejn, Fantom – Dajanu (…), možda je činjenicom da je Betmen imao Robina , „Čik” ipak bio dosledan svojoj uređivačkoj koncepciji.