Sve do nedavno sam par puta godisnje vozio oca da proseta poljima svog detinstva , da obidjemo oronulu kucu gde smo obojica rodjeni kao i seosko groblje gde nam pocivaju preci. Jesenas sam na groblju primetio srusen spomenik roditelja velikana srpskog slikarstva Boze Ilica koji je on davno licno izradio. Boža Ilić je ogluveo u 12 godini. Vremenom je sve nerazgovetnije govorio, uglavnom prema sećanju. To je bio glavni hendikep u prelomnim godinama odbrane statusa vodeće figure socijalističkog realizma. Upoznao sam ga godinu dana pred smrt dok je ubeđivao prsatu sekretaricu SIZ-a za kulturu da mu pozira – naga. Upravo tih dane je umro moj deda kome je Boža dugovao zahvalnost za umeće sviranja frule. Odmah je po fizionomiji pogodio čiji sam unuk i hitro iz sakoa izvukao frulu, objašnjavajući da je pomažući mom dedi oko stoke, zauzvrat dobijao besplatne časove izvornog Berklija za frulu. Sve do teškog zapaljenja i gubitka sluha redovno je pohađao časove duž zelenih proplanaka i bistrih potoka detinjstva. U kasnijim godinama umetničke slave i večne tišine na proputovanjima širom sveta Boža je s radošću kupovao frule svih oblika i proizvodio nešto što sam ja odmah nazvao etno džezom. Zvuci izvorne narodne teme evoluirali su pod teretom vremena u najčistiju džez improvizaciju. Taj vid etno džeza sam kasnije prepoznavao kod brojnih učesnika Nišville jazz festivala, počev od ovčarske frule Teodosii Spasova do holandske grupe Tarhana ili egipatskog fusion benda Eftekasat. Posle gubitka sluha Božina porodica je je odustala od njegovog školovanja i namenila mu poslove čuvanja Autoportret iz 1948.stoke.

Sudbina je htela da ikonopiscu koji je došao da oslika crkvu u Žitnom potoku zatreba momčić da meša boje i Boža je imao sreću da se mešajući boje, inspirisan umećem majstora krišom poigra slikajući u pauzi jedan deo zida. Zaprepašćen sirovim talentom dečaka slikar ga je ohrabrivao dajući mu sve veće zadatke, a kasnije ga je vodio sa sobom po drugim crkvama Srbije i Makedonije. a zatim uložio svoj autoritet i Boža je primljen na Akademiju likovnih umetnosti u klasi Mila Milunovića. Period socijalističke izgradnje vinuo je Božu Ilića u orbitu najvećih slikarskih veličina SFRJ. Osip Emilijevič Mandeljštajm je tvrdio da se novo društvo oslanja na solidarnost i ritam. Na temelju te misli Boža Ilić je nepogrešivo osetio ritam novog doba. Lidersku poziciju slikarskog real socijalizma ubedljivo drže dva njegova velika platna: „Sondiranje terena na Novom Beogradu” (440x240cm) i „Omladina gradi prugu” ispred „Jutro na omladinskoj pruzi” Ljubice Cuce Sokić, „Izgradnja mosta u Bogojevu”

Milana Konjovića i „14. decembar” Đorđa Andrejevića Kuna. Iz tog vremena ostao je citat Ota Bihaljii – Merina da je Boža Ilić uobličio problem radnog entuzijazma, ritam i sreću kolektivnog stvaranja u izgradnji socijalističke otadžbine”. Kritičari su ga poredili sa klasicima realizma Velaskezom i Kurbeom, Mića Popović tvrdio da je Boža nabolji slikar njegove generacije, Tito od njega naručio svoj portret – i zavist kolega je kulminirala. Napadi kritičara entuzijazma koji su negirali njegovu umetnost nakon silnih priznanja i izložbe u Veneciji nepovratno su bacile Božu Ilića u anonimnost. Nekoliko supruga i brojni troškovi ugrozili su i egzistenciju što je sve dovelo do toga da poslednjih 20 godina Boža prima socijalnu pomoć. Poslednjih godina slikao je ženske aktove i pejzaže detinjstva u ateljeu koji je napravio u potkrovlju roditeljske kuće u selu Simonovci Naručio sam mu rodnu kuću mog dede Dragomira (i moju – prvih godinu ipo sam živeo u njoj). Boža je ozbiljno prionuo na posao, došao i uradio preciznu skicu kuće i usput mi mangupski nagoveštavao svoja i iskustva mog dede sa seoskim udovicama. Posle mese dana posao je bio obavljen i ja sam se merdevinama popeo u njegov seoski atelje u Opsednutost muzikom potkrovlju ispunjen uglavnom ženskim aktovima. U sredini sobe stajala je moja rodna kuća u ulju, a ispred nje stog sa senom i na vrhu maštom docrtan petao (tada je kuća već bila pusta). Na štafelaju Boža je upravo dovršavao novu sliku – istog tog petla u gro planu. Širokim pokretima špakle s lakoćom je dovršavao sliku – skoro i ne koristeći četkicu. Proučavajući naivno slikarstvo za jednu svoju režiju – u jarko crvenom pevcu prepoznao sam simbol smrti vezujući ga za svog dedu i ne pomišljajući da je Boža zapravo slikao opšti simbol svoje nadolazeće smrti u narednih 10 meseci. Petao je ostavio bolji umetnički utisak na mene od profesionalno odrađene porudžbine rodne kuće. Ne cenjkajući se, platio sam traženi iznos za živahnog petla.

Malo je nedostajalo da kupim još nekoliko Božinih dela od nasrtljivih Božinih komšija i rođaka koji su me, jedan po jedan, presretali da mi po nižim cenama prodaju slike koje im je Boža vremenom poklanjao za razne usluge svakojakih pomoći. Teško sam im objasnio da nisam kolekcionar i da skupo plaćene slike za mene imaju drugi značaj. Te zime Boža me je nekoliko puta zvao u prisustvu prevodioca i ozbiljno sam pokušao da realizujem njegovu ideju da dobije spomen galeriju u Nišu darujući gradu dobar deo svojih slika. Smrt ga je pretekla tog leta i Niš nije iskoristio svoju šansu. Prokuplje je kasnije gradsku galeriju nazvalo po Boži Iliću. i pokrenulo slikarsku koloniju u Žitnom potoku, a i podiglo mu sp Varijacija na temu omenik tik uz pesnika Rada Drainca na Hisaru. Poslednju svoju Novu godinu Boža Ilić je otišao da dočeka na vikendici svog velikog prijatelja progesora dr Kulića, ali je promenio odluku i par sati pre ponoći me pozvao da dođem po njega. Izvinio sam se da sam upravo bezuspešno čekao benzin na pumpi i da nemam goriva ni za vožnju u jednom pravcu do Sićeva (te 1993. godine uglavnom smo se radovali svakoj isporuci benzina). Boža je tada pomenuo da bi želeo da mi pokaže svoju violinu. Tek nakon njegove smrti saznao sam da je nezadovoljan slikarskim prihodom, samouk otpočeo proizvodnju violina i da su mu kupci bili i neki od eminetnijih violinista ove zemlje. Da li je Boža pokušavao da svira violinu kao i frulu u etno džez maniru -nisam saznao, ali je potreba za muzikom bila dovoljno snažna da u svoj tišini razgovetno čuje ritam onog što je odslikao. Boža Ilić jeste uspeo da oseti ritam, ali ne i solidarnost novog doba. Na žalost, solidarnosti pa ni džez improvizaciji nije bio sklon ni Crveni petao smrti koji je 15. jula 1993. kukurikanjem sa vrha nacrtanog stoga sena zauvek zaustavio Božino srce.