Funk Candy na Nišvilu
Ovih dana je u Beogradu održana regionalna ministarska

Ante Marković ponovo u Beogradu
konferencija na kojoj je jedna od zvezda bio i poslednji SFRJ premijer Ante Marković.
Upravo zahvaljujući njemu sam pre 20 godina napravio dvogodišnju pauzu u bavljenju kulturom i odlučio da registrujem export-import preduzeće. Ante Marković je revolucionarnim potezom omogućio osnivanje privatnih firmi koje su polako preuzele do tada nedodirljive delatnosti društvenih preduzeća.
Olako sam dao otkaz u svojoj društvenoj firmi gde nisam mogao da steknem spoljnotrgovinsko iskustvo, ostavivši drugima da šalju inženjering ponude za izgradnju fabrika sladoleda. Sve što nismo znali, pitali smo špeditere u „Tranšpedu” i „Jugošpedu” i krenuli smo besomučno da uvozimo razne gluposti od TV aparata i videorekordera, preko kinder jaja, čokolada, banana do parfema, cementa, tekstila limova i upaljača. Dnevne sobe stanova postale su prijemne kancelarije i danonoćno telefoniranje izrodilo je pregršt neverovatnih kupoprodaja. Zadovoljstvo od pomisli koliko ćemo zaraditi, često je nestajalo saznanjem da kupac nema para ili prodavac robu.
Članstvo u EU nam nikada nije bila bliže i SFRJ je udvostručila profite bitnih svetskih kompanija. Na jedan upit javljalo se desetine nas, pa su stranci bili sluđeni zahtevima koji su prevazilazili njihove proizviodne kapacitete. Legendarna je priča o jednokratnoj narudžbini 1.000.000 (milion!) Samsung televizora. Tržište gladno svega u početku je bez

problema gutalo sve od bele tehnike, automobila, hrane, do krajnje nepotrebnih artikala. Preterivalo se, naravno, i magacini su bili sve puniji.
Moja sklonost ka čokoladama privukla me je da uvezem ceo šleper francuskih čokoladnih deda mrazeva i čokoladnih ukrasa za jelke. Uz sve vidove distribucije – pa i ulične, prodavali smo ih i naredne dve nove godine – usput dodajući kilograme.
Odela namenjena britanskom tržištu nosili su svi stanovnici niškog, topličkog i jablaničkog okruga. Meksički Levi`s 501 preplavio je Čumićevo sokače u Beogradu, petnaestoinčne zvučnike „Fane” imali su brojni razglasi širom Srbije. Filipsovi televizori i videorekorderi su odmah planuli, ali ne i Jamahini sintisajzeri. Krtole holandske lale srećom nismo uzeli.
Posle šestomesečnog zlatnog doba, pojavila se besparica i okrenuli smo se kompenzacijama.

Kompenzacija – svetski trend
Menjali smo sve za sve, često i ne upuštavši se u kvalitet robe i verujući na reč partnerima. Cena je bila presudan faktor. Iz Ukrajine sam na neviđeno naručio tri šlepera tada traženog aluminijumsklog lima po dvostruko nižoj ceni od aktuelne berzanske cene. Zaboravio sam samo da pitam jednu bitnu stvar – kolika je debljina lima!
Onaj najtraženiji, debljine 0,8 mm se izuzetno dobro prodavao, ali kada carinik nije uspeo da makazama odreže uzorak, shvatio sam da se radi o limovima za avione – debljine 4mm! Sedam dana sam hranio ukrajinske šofere na parkingu, neuspešno pokušavajući da prodam 60 tona lima. Na kraju je iz Slovenije stigla ponuda koja se ne odbija: tri šlepera lima za pet šlepera italijanskog deterdženta. Prašak smo dalje menjali za jednu fabričku halu, nešto zejtina, eurokrema, sokova. Fabričku halu od 1.000 kvadrata nismo uspeli da namontiramo, pa smo je zamenili za dve kutije ručnih satova (Nivada, Cortenbert, Darwil, Gala, Pratina …….), a satove dalje za………i tako u nedogled.
Onda je usledila prva devalvacija (DIN: DM = 1:7), pa druga (1:13) – i ja sam se uželeo kulture.
Roba po magacinima poslužila je godinama kao sponzor kulturnih dešavanja.
Usledile su

Solomon Burke na dijeti
godine svakojakih kriza – svetu nepojmljivih. Taman kada smo otupeli, svet pokušava da nam proda svoju prvu u nizu kriza pod bombastim nazivom „Svetska ekonomska kriza”. I uspeva.
Sponzori su nam brže bolje prepolovili izdvajanja za Nišville jazz festival. Mi smo bes iskalili na jadnim umetnicima, smanjujući im honorare. Randy Breckeru smo odbili dodatni honorar za tek osvojeni peti Grammy. Candy Dulfer smo uslovili da prištedi na materijalu za mini suknju, Solomonu Burke-u da smanji dnevnu količinu piletine i sa tri mesta u biznis klasi aviona, „zgura” se na jeftinija dva.

Brecker bez dodatka za Grammy
Ostalima tek spremamo mere štednje prilagođene Svetskoj ekonomskoj krizi.
Brine nas samo da publika zaplašena mogućim vidovima krize ne prepolovi sebe, a ona nam je najvažniji preduslov bavljenja ovim mazohizmom.
Bude li i tu problema, predložićemo publici kompenzaciju: Za ulaznice ćemo primati sve i svašta čime su spremni da plate svoju ljubav prema džezu. Opstanak nam je zajednički motiv.
Revolucija je već pojela svoju decu pa i samog Antu Markovića. Da svetska ekomska kriza ima i pozitivne efekte pokazaće reakcije festivalske publike na dodatno skraćenu mini suknju Candy Dulfer.