Ove godine je jedan od legendarnih niških džez muzičara dobio ponudu da bude maneken pogrebne opreme. Dovitljivi niški preduzetnik organizovao je prvi sajam pogrebne opreme, a muzičar mu se savršeno uklapao svojim isposničkim izgledom da na otvaranju sajma svečano isproba najnovije modele večnog staništa pred zainteresovanim posetiocima i potrošačima. Izgled je dugovao svom statusu dugogodišnjeg slobodnog umetnika i neredovnim uplatama teško stečene penzije u iznosu od 13.500 dinara. Kao i svi ovdašnji džezeri, bio je prinuđen da svira svadbe tokom godine, a preko vikenda u retkim klubovima – voljeni džez. U još ređim trenucima, bio je i zvezda Nišvila, okupljao je bend i dugo zatim hranio se sećanjima na te savršene večeri izliva poštovanja sugrađana. Poštovaoci džeza su ga uveravali tih večeri da pripada džezerskom kremu Srbije. Kompliment da pripada grupi umetnika od nacionalnog značaja, rodili su nadu da možda može da dobije i nacionalnu penziju. U Ministarstvu kulture su mu objasnili da mora da ispuni preduslov posedovanja obične penzije.

Krenuo je da prikuplja stare uplate poreza i doprinosa preko svog dugogodišnjeg udruženja muzičara ali je ubrzo shvatio da neće uspeti da skupi četrdeset godina radnog staža. Preostalo mu je da sačeka starosnu penziju za koju je imao dovoljano godina radnog staža. Rešenje na iznos penzije od 13.500 dinara ga nije deprimiralo jer se nadao dodatnom iznosu od 50.000 dinara, koliko je iznosila nacionalna penzija . Na žalost, istovremeno je neki čudni ministar ukinuo nacionalne penzije pod izgovorom da su neselektivno dodeljivane i narodnjacima. Pratio je neke od tih narodnjaka i smatrao je da zaslužuju nacionalni status, mada baš nije razumeo zašto pored njihovih pozamašnih nekretnina, treba da primaju i njemu, preko potrebnih 50.000. Oduševljeno je gledao dočeke sportista ovenčanih medaljama i pokušavao da nađe opravdanja za dodeljivanje dvostruko većih iznosa nacionalnih penzija sportistima vrednih više miliona eura. Nejasno mu je bilo i zašto oni dobijaju nacionalnu penziju počev od četrdesete godine, a on je morao da čeka običnu sve do 65 godina. Probao je da izbroji sportiste, nosioce nacionalnih penzija naspram malobrojnih preživelih nacionalnih umetnika i došao do poražavajuće disproporcije, kako broja nacionalnih penzionera tako i potrošenog budžeta. Teško su mu padala objašnjenja da su sportisti proneli slavu Srbije a umetnici nisu u toj meri usrećili toliki broj gledalaca. Nada da će neki novi ministar vratiti instituciju nacionalne penzije i za umetnike grejala je njegovu porodicu uprkos smanjenja za 10% i nacionalnog penzionerskog čeka. Kako mu penzija nije dovoljna za struju i grejanje, subotom je postavljao tezgu na niškom buvljaku i rasprodavao svoje uspomene. Zadnje prohladne subote između razasutih uspomena, probao je da me razveseli pričom o džez muzičaru koji dolazi kod doktora i ovaj mu saopštava strašnu istinu da je njegova bolest neizlečiva i galopirajuća, te da će živeti još samo 6 meseci. Džez muzičar ga u očajanju upita: „A od čega, doktore?!“ Niš očekuje uskoro novi sajam pogrebne opreme a potreba za manekenom će opet postati aktuelna. Samo će iznos honorara u međuvremenu devalvirati shodno pristiglim kandidatima sa adekvatnim izgledom. Manekenstvo predpostavlja rigoroznu dijetu, a to u ovom slučaju ispunjava sve veći broj umetnika. Kad pogrebna oprema prekrije preostale nosioce nacionalnih penzija, a nove ne budu nikada dodeljene, istorija umetnosti će zapisati da je Srbija nekada imala i glumce, književnike, slikare … i muzičare od nacionalnog značaja.