Kao gost Nju Orleans dzez festivala obišao sam 2019-te najčuveniji svetski džez muzej. Direktor New Orleans Jazz Museum muzeja Greg Lambousy plenio je srdačnošću jednog južnjaka i pokazao mi pored standardne muzejske postavke i daleko brojnije eksponate koji su tek čekali u depoima neku novu premijernu postavku. Pored instrumenata i ploča svih zvezda zlatnog doba džeza imao sam priliku da držim u ruci prvi dodeljeni Gremi Luis Primi. Pomislio sam kako Šaban Bajramović nikada nije nominovan za Gremi i kako bi bilo lepo da dobije jednu sobu u ovakvom muzeju, onakvu kakvu je prethodne godine dobio otvaranjem Nišvil džez muzeja. Greg se zainteresovao za priču o balkanskom kralju soula, bluza i džipsi muzike i prošle godine posetivši sa svojom ekipom, Nišvil i prihvatio da na današnji 13. juna u 18h sati zajedno organizujemo izložbu posvećenu Šabanu.

 

 

 

„Pitao sam malog puža,
da mi svoju kuću proda.
A puž meni odgovara,
otkud tebi, otkud para.
kad si para ti imao,
na kartama, na barbutu -proćerdao”.

Šaban Bajramović je propevao džez na Nišvilu 1997. godine. Pratio ga je na klaviru, premijerno, poznati bugarski pijanista Vasil Parmakov, uz nezaobilaznog Mišu Blama na kontrabasu. Danima smo se dogovarali oko termina uvežbavanja nastupa, a onda je Šaban, pred sam početak probe (na dan početka festivala) zatražio avans honorara, dobio ga i – nestao. Pojavio se tek na tehničkoj probi, sveže ofarban i širokog osmeha. Uz kratki dogovor, sve je „leglo” i južnjački „gipsy jazz” je potekao niškom salom Doma Vojske Jugoslavije. Ostatak honorara je završio u varljivoj sreći barbuta u lokalnoj kockarnici.

Tih godina Nišvil festival nisu pomagali ni grad Niš ni republika, pa sam ga finansirao sam – uglavnom otkupom i izvozom 900 tona puževa: Od Subotice do Bujanovca u Srbiji i od Plevena do Ruse u Bugarskoj. U hladnjače koje sam zakupljivao stizali su brojni sakupljači, uglavnom pripadnici romske nacionalne manjine. Pristizali su pretovarenim vozilima posle svake kiše, istovarivali gajbe prepunjene puževima i pevušili Šabanovu pesmu „Pitao sam malog puža”. Šabanove pesme su pevali i bugarski otkupljivači duž Dunava, ali i žene koje su u hladnjačama ručno vadile meso puževa iz kućica, a ja sam razmišljao o seriji Šabanovih koncerta u Bugarskoj. Uzgred, Šaban mi nikada nije zapamtio ime, već je o meni u intervjuima stalno pričao kao o „onom koji radi onaj festival”.

Krenuli smo na dogovor o turneji mojim, skoro novim autom, ali ispred granice je motoru „iz čista mira” pukla radilica. Pozvao sam šlep službu da vrati auto u Niš, i bugarske prijatelje da sa Šabanom nastave put i odvezu ga na dogovor o turneji. Posle su mi rekli da je sav novac ostavio u bugarskim kafanama i kockarnicama.

Bio je to ujedno i poslednji celvečernji koncert Šabana i njegovih „Crnih mambi” u Nišu. Pratio ga je i izvrsni hor „Veliki bugarski glasovi” dirigenta Zdravka Mihajlova. Pevali su zajedno u ponoć Šabanovu „Đeli Mara” koju je Bregović koju godinu ranije prisvojio i dao joj naziv „Mesečina”. Negde oko 02.00 poletelo je ka Šabanovoj glavi par konzervi piva – od njegovih Nišlija. Nakon vađenja iz kućice, puž se kuva dva puta, a kućica se dugo pere sve dok ne postane apsolutno čista. Mesu puža se zatim dodaje šest začina, a onda se ručno, malom viljuškom, vraća u kućicu, koja se onda zaliva specijalnim maslacem i na kraju zamrzava.

Puževi se izvoze u kamionima hladnjačama. Čim osete nisku temperaturu oni se uvuku u svoje kućice i hiberniraju. Bez hrane mogu da izdrže nekoliko meseci i sa prvim znacima otopljavanja promole dva para antena iz kućice. Jedan par je za vid, a drugi za razmnožavanje. Te zime sam pozvao Šabana da Nišlijama čestita Novu srpsku 1998. godinu. Preko 100.000 ljudi na gradskom trgu, prvi direktan prenos nekog takvog dogadjaja na RTS-u iz (opozicionog) Niša, pokoja zamerka političara: „doveo si ciganina da nam čestita srpsku novu godinu”.

Uz „Don Perinjon” porcija od pet puževa u kućici je ekskluziva svakog pariskog restorana. Šaban je puževe probao na jednoj od najluksuznijih svadbi bogatih italijanskih Roma, gde je pevao za kilogram zlata. Svoj zlatni zub umalo nije polomio o kućicu puža, dok mu nisu objasnili funkciju viljuške. Pevao je mladencima i sve češće nazdravljao mladi Don Perinjonom, da bi pripit, iza ponoći, „sa mikrofona” zatražio da prvi spava sa mladom. Linča se spasio bekstvom u noć ostavljajući zlatni honorar. Kusturica je video na RTS-u Šabanov festivalski jazz nastup, i pozdravio nas sugestijom da obavezno izdamo takav CD. U Nišville radiju ubrzo se okupila grupa džez muzičara (na čelu sa Dragomirom Milenkovićem Jogom) koja je trebalo da sa Šabanom uvežba meterijal za prvi srpski CD romskog džeza. Međutim, Šaban je bio vrlo nedisciplinovan i svojeglav („Dečko, jel znaš ti da sviraš. Pa, ako znaš onda sviraj, a ne pričaj o note”), a onda su krenuli i prvi problemi sa srcem. Ništa od CD-a.

Prošlo je vreme hirurških zahvata, Šaban se malo oporavio i 2005 godine na Nišvilu kao gost nastupio u nezaboravnom duetu sa Esmom Redžepovom. Kralj i Kraljica su tada otpevali prvi i jedini duet u dugim karijerama.

Godišnje se iz prirode u Srbiji ubere više od 1.000 tona puževa. Moguće ih je uzgajati i na farmama, ali njihova potreba za slobodom je ipak veća od pola metra u zemlju ukopanog lima i visoke žičane ograde. Sledeće godine, Festival mu je dodelio prvu nagradu za životno delo i uručio bronzanu statuu njegove figure. Tada je i svečano otvorio Nišvil – na engleskom jeziku. Čitao je krupno ispisani ćirilični fonetski transkript – beskrajno duhovito i šarmantno. Zato je kod verzije na srpskom jeziku, promašio oba padeža i ime festivala. Istu statuu Šaban je uručio i vođi sastava Incognito rečima „Čast mi je da ovom gospodinu uručim moju statuu”, i otpevao mu jednu džez improvizaciju.
Pokrenuli smo inicijativu da Ministarstvo kulture počne sa dodelom takozvanih nacionalnih penzija zaslužnim umetnicima i predložili Šabana kao jednog od nosioca. Posle godinu dana, Ministarstvo je stvarno započelo sa dodelom tih penzija, ali Šaban nije bio na tom spisku, uz obrazloženje da nema ostvarenu „običnu” penziju, pa samim tim ne ispunjava uslove ni za nacionalnu.

Proverili smo u socijalnom – i zaista nije imao ni dan radnog staža.

Nikada ni dinar od primljenih honorara nije uplatio za radni staž posredstvom estradnih udruženja. Izvukao sam mu obračun koliko je potrebno da se jednokratno uplati da bi ostvario pravo na minimalnu penziju kao preduslov za nacionalnu – i to je iznosilo oko 8.000 evra. „Zašto da dajem tolike pare za ovo malo vremena što mi je ostalo” – rekao je tada. I zaista, šest meseci kasnije na Niškom groblju grupa njegovoh poklonika ispratila ga je u neverici da ih je tako malo. Utisak je popravio dolazak predsednika države Tadića i ministra Ljajića, ali su i oni bili zaprepašćeni „slabim odzivom” Nišlija.

Reditelj Goran Paskaljević (u čijim je filmovima Šaban pevao i glumio) rekao je tada da ga Niš nije zasluživao. Pozvali su me da i ja govorim pored Šabanovog odra, ali nije bilo smisla. Pomalo sam osećao krivicu što nema ni desetine one publike sa Trga i što nisam podsetio gradske oce da zakupe autobuse i pozovu sugrađane da organizovano odaju poštu svom velikanu. Mada, Šaban to možda ne bi ni želeo. Ionako ga „velika scena” nije privlačila, pa bi često, umesto serije nastupa u velikim dvoranama, birao svirku za bakšiš u kafanama.

Najveća potražnja je za belim puževima i njihovim kućicama. Sivi puževi i kućice su takođe traženi. Jedino, puževe golaće niko ne otkupljuje.

Tog dana mu je posmrtno dodeljena nacionalna penzija koja se, međutim, može koristiti samo za života umetnika i ne prenosi se na naslednike.

„Ne pitaj me mali puže,
sad je zima, noć je hladna,
bar me pusti da prespavam,
nemoj puže, nemoj tako,
zar ti mene nije žao.”

Šaban Bajramović je napisao preko 700 pesama među kojima i „Pitao sam malog puža”
Kućice puževa su izuzetno cenjene na svetskom tržištu. Oštećene kućice se ne bacaju već se lepe smesom samlevenih delova kućica i lepka.
Ali pužu koga „useljavaju” viljuškom u tako „renoviranu” kućicu – to ništa ne znači.

Dok mali puž iz svoje nebeske kućice ušetava među zidove New Orleansa džez muzeja među njegove idole Luj Amstronga, Rej Čarlsa i Džejm Brauna, pratiće ga Peter Stan kao i 2004 godine na koncertima u New Yorku izcodeći Šabanovo remek delo “Pitao sam malog puža”.

„Onaj” što radi „onaj” festival