Gospodinu Ivanu Tasovcu sam se divio kao pijanisti u doba „Lepše je sa kulturom” ministarke Nade Perišić Popović, saosećao sa njim kao direktorom Beogradske filharmonije u doba mandata petoro narednih ministara i beskrajno sam tužan sto se pretvorio u neobaveštenog birokratu u sopstvenom mandatu….
Prvi put sam pomislio da bi baš on bio idealni ministar kulture sa aspekta Nišvila povodom performansa sa transparentom „Hvala sto ne dolazite” , u ulici Strahinjića bana a zbog činjenice da su članovi Beogradske Filharmonije te noći pred gostima kafića u Silikonskoj Dolini izveli zapravo džez i to jednu njegovu komercijalniju formu – swing. Duboko ubeđen da je Tasovac ovim potvrdio moje stavove o džezu kao klasičnoj umetničkoj muzici 21. veka i da u cilju popularizacije umetnosti ne treba prezati od repertoara sa disko muzikom, uličnih performansa pa ni bee beep psovki u ličnom obraćanju sa krucijalnim pitanjem: „Treba li spaliti Filharmoniju” – do na kraju i ucešća u žiriju „Ja imam talenat”. Kako velikih brendova nema bez inicijalne pomoći države, a pomoći drzave bez naklonosti resornog ministra, ja sam odlučio da sve svoje organizatorske sposobnosti stavim u službu dovodenja uspešnog menadžera u kulturi gospodina Ivana Tasovca u fotelju Ministra kulture.
Prilika mi se pružila maja ove godine kada je Komisija za muzičko stvaralaštvo zaobišla Nišville posle dugo godina i do tada manifestaciju od nacionalnog značaja popljuvala kao komercijalnu manifestaciju bez jasne umetničke koncepcije i selekcije, a dodelila Beogradu 62 posto sredstava, a Nišu 2 posto. Izmedju ostalih nagradila i Beogradski džez festival sa dva miliona.
Krenula je žestoka medijska borba sa Ministarstvom kulture uz puno jedinstvo stavova gradana, politicara, javnih ličnosti i najviše zahvaljujući 10.000 prikupljenih potpisa za smenu ministra kao i završnom velikom koncertu, Srbija je postala prva zemlja na planeti gde je ministar pao zbog džeza. U mnogome je tome doprinela i njegova izjava u Skupštini Srbije da su džezeri entuzijasti i da ne sviraju za novac vec za piće. U jeku saopštenja putem medija, prihvatio sam poziv gradonačelnika Niša da odemo kod ministra u nadi da cu moći da razgovaram sa njim na način kako smo razgovarali prethodne godine na prijemu, prvih dana mandata kada je obećao ispravljanje propusta prethodnog ministra koji nije stigao da uplati drugu polovinu od 4 miliona koliko smo prethodnih godina dobijali kao festival od nacionalnog značaja. Toplina kojom je tada zračio ministar Petkovic i obećanje da ce to ispuniti jer je Nišvil, kako je rekao: „kao retko ko zaslužio podrsku Ministarstva”, bile su u suprotnosti sa pismom koje sam par meseci kasnije dobio a i uvredama na račun koncepta Nišvila – koje su usledile. U prvim minutima sastanka postalo mi je jasno ko je tvorac pisma jer se njegov šef kabineta ponašao kao da je on lično ministar, upadajući u reč čas meni a čas gradonačelniku: da skratimo festival, kriza je (iako je program uveliko objavljen) – i arogantno ponudio 2 miliona. Ja sam se u zadnji čas suzdržao da ne zamolim Petkovića da ga ne posalje po burek, odbio 2 miliona i izašao praćen besnim komentarom gradonačelnika da je to nedopustivo ponašanje. A onda se desilo nešto zbog čega sam bio siguran da ću se kasnije pokajati što sam doprineo padu ministra Petkovića. On je pošao zamnom i tužno rekao :”Ivane, povećaću ja pomoć Nišvilu – ne brinite”. Dobio sam strašnu potrebu da se izvinim zbog celog rata u medijima, i učinio sam to dodavši da je on dobar čovek i da ima daleko veći problem nego što je Nišvil, a da je to ambicija njegovog šefa kabineta. Odjednom su mi vrcavi komentari Tasovca aktuelni tih dana na tviteru na račun Poslastičare i Ministarstva postali degutatni.
Narednih dana Petković je izašao u javnost sa odlukom da Nišvilu dodeli 3 miliona. Savet Nišvila koji čine 8 predstavnika Grada i ja – je to najpre odbio jer je smatrao da Nišvil zaslužuje minimum 5 miliona, ali je

ponovo održao sednicu i prihvatio takvu odluku. Da bi se dodatno otežala situacija, Ministarstvo je odlučilo da se novac ne prebaci direktno Nišvilu, kao prethodnih 10 godina, već Gradu Nišu. Grad je nakon beskrajno spore prepiske sa Ministarstvom kulture zatražio potrebnu dokumentaciju i fakture za 3 miliona dinara i mi smo to prosledili. Služba je uradila Rešenje na osnovu Odluke ministra Petkovića od 16. Avgusta i ono je ostalo da sačeka našeg spasioca Ivana Tasovca i tu ostalo sledećih 100 dana. Krenuo sam da pišem ljubazna pisma molbe za prijem kod, verujući, naseg Tasovca – pritisnut pozivima poverioca ali za 100 dana jedini dopis koji sam dobio je da Ministarstvo još nije zauzelo stav o Nišvilu a čim zauzme stav poslaće dopis. Sve do istorisjkog presedana da on – mesija i naš spasitelj, ne odluči da to poništi i tako nam pošalje poruku da se ni u 2014. ne nadamo pomoći Ministarstva kulture jer je letos Komisija ipak bila u pravu i to je jedna komercijalna manifestacija nepotrebna srpskoj kulturi. U Srbiji (čitaj – u Beogradu) inače sve vrvi od ekstremne čistote pa u Narodnoj biblioteci donedavnog direktora, a sada državnog sekrtetara – nema ni jedan primerak beletristike. Beogradska filharmonija ne svira disko hitove, a beogradski teatri ne igraju lake komade. Moguće je naravno da se i u Beogradu desi neko komerciojalno đubre, ali se to da oprostoiti jer se to ipak čini u cilju popularizacije istinske umetnosti. Moja nerealna očekivanja da će Nišvil dobiti svog omiljenog ministra pala su na istorijskom sukobu javnog i privatnog partnerstva za koje se svi deklarativno zalažu. Sam Tasovac nikada nije vodio instituciju gde treba zaraditi plate i doprinose zaposlenih tako da mu nemam pravo zameriti. Šta vise sklon sam traženju opravdanja za njega pa se prisecajući se Petkovićevog šefa kabi

Kriterijumi
neta tešim da to Tasovcu smeštaju najbliži saradnici, a da on u stvari, i ne vodi zaista Minisitarstvo kulture, da obožava Nišvil, i da saučestvuje u u našoj patnji, kao što nas je obožavao dok je bio deo svekolike kulturne opozicije.
Ipak, najstrašnije je obrazlozenje da Nišvil ne ispunjava ni minimum 3 potrebna kriterijuma od ukupno 14 iz člana 5 “Pravilnika o načinu, kriterijumima i merilima za izbor projekata u kulturi koji se finansiraju i sufinansiraju iz budžeta Republike Srbije”. Pomislio sam da su mojih 30 godina iskustva bačene uzalud jer se meni celog života činilo da ispunjavamo svih 14.
U nekada velikom industrijskom gigantu Niša Mašinskoj Industriji Niš sredinom osamdesetih sam postavio „Stolice” Ežena Joneskua. Glavni junaci ovog komada podsetili su me na mene samog. Čitavog života čekaju nekog ko će preneti svetu njihovu poruku. Objasniti svetu šta su oni sve uradili za svet za života. I zaista, na kraju komada glasnik se pojavljuje, ali je gluvonem. Poput njih, ja sam Tasovca dočekao kao svog glasnika i on je shodno ulozi doneo jedno od svojih brojnih nemuštih saopštenja .
Srećom po mene, postoje i neki glasnogovornici koji nisu gluvi i nemi i čine pokret za Nišvil. Ne sumnjam da će se oglasiti, imali, ili ne podrške političkih prvaka grada.Ne bi me začudilo ako bi u onoj istoj Silikonskoj dolini održali koncert podršk

Stjepko Gut na Nišvilu
e Nišvilu kao letos na Nišavskom keju. Pa makar svirali i taj komercijalni džez po ugledu na Beogradsku filharmoniju, sve zajedno sa transparentnom „Hvala što ne dolazite
Hvala što ne dolazite ponavljam sebi svake godine kada iz kabineta ministra dobijem ljubazan dopis da su iskrsle vaznije manifestacije i da ministar ne moze doci na otvaranje Nisvila niti uruciti nagradu za zivotno delo jednom Dušku Gojkoviću, Miši Blamu, Mirku Šoucu, Nadi Knežević, Bubiši Simiću, Mići Markoviću, Stjepku Gutu …..