Pripremajući pre 30 godina prvo izdanje Nišvila, dobro me je nasmejala tvrdnja Miše Blama da su džezeri veliki mazohisti. Prvih 10 Nišvila bili su naprotiv čist hedonizam. Sa malo truda i puno sopstvenog novca uživao sam u kratkotrajnoj organizaciji ne ponižavajuci se jurnjavom za sponzorima i gradskim funkcionerima. Sala doma Vojske sa manje od 1000 posetilaca bila je idealna i za avangardne forme džeza , troškovi zakupa tehnike minimalni, broj hotelskih noćenja takođe kao i broj honorarno angazovanih saradnika. Sam sam često razvozio muzičare i bio voditelj programa. Nisam gubio entuzijazam ni kada su me posle drugog Nisvila uhapsili i posle 75 dana pustili odobrivsi mi 5000 dinara nadoknade za svaki provedeni dan u pritvoru. Bili su to dan najboljeg provoda u mom životu i bavljenja Markesovom zbirkom pripovedaka “Neverovatna i tužna istorija nevine Erendire i njene bezdušne babe”. Naime, ovu Markesovu zbirku nisam uspeo da pročitam do kraja u pritvoru, iako sam imao sve vreme sveta. Sve knjige koje sam tih 75 dana uzimao iz zatvorske biblioteke, imale su zajedničku manu: nedostajale su zadnje stranice. Kod romana to nije toliko smetalo, ali kod pripovedaka – jeste. Saznati sudbinu Erendire i junaka drugih priča nije bilo mogućem zahvaljujući drevnoj kockarskoj razbibrizi zvanoj jamb. Ispisivanju rezultata na belini otcepanih listova – bila je tradicija svih pritvorenika, pa i mojih tamošnjih cimera – višestrukih povratnika za dela pokušaja ubistva, krađe, dilovanje heroina. Počastvovani činjenicom što u svojoj sobi imaju kulturnog radnika, pribavili su moju saglasnost da ću igrati jamb sa njima i prionuli na pravljenje kockica za jamb. Kako su sve kockarske igre zabranjene – pa i unošenje kockica, nije bilo druge nego ih napraviti od hleba.

Moji cimeri su začuđujućom umešnošću najpre umesili hleb a zatim ga isekli na jednake kocke nožićem koji su prošvercovali iz polomljenog BIC-a na jutarnjem brijanju. Za ispisivanje brojeva iskoristili su mastilo iz hemijskih olovaka. Posle nekog vremena kockice se toliko stvrdnu da možete lupati njima o zid.Nevolja je da se od silnog igranja vremenom sve više smanjuju, pa treba praviti nove. Naučili su me brzo pravilima o igranju jamba i krenula je moja neverovatna serija bacanja šestica tipična za početnike. Cimeri su se svaki put hvatali za glavu u neverici, ali na kraju pristali da se upišem na vrhu istorijata zatvorskog zida kao rekorder sa 3.920 poena. Moje dalje iščitavanje zatvorske biblioteke bilo je ozbiljno dovedeno u pitanje jer njih dvojica nisu želela da igraju između sebe već iskljućivo samnom. Podjednako je bio ugrožen i moj pokušaj pisanja dramskog dela inspirisanog događajima u našoj i susednim dvema ćelijama (sa kojima jedino možete u polučasovnu šetnju). Te 1996. godine bio sam pri kraju pisanja svog prvog dramskog dela – jedne varijante zatvorskog Big Brothera gde čuvari glasaju o slobodi prateći ekstremno ponašanje zatvorenika. I dan danas tvrdim da je razlog što nisam postao dramski pisac taj – što su me prerano pustili iz pritvora. Zatvorska biblioteka sadržala je najbizarnije naslove među kojima i neke kvazi pisce – državnike afričkih zemalja, očigledno dobrih prijatelja J.B. Tita. Šta je bilo sa nevinom Erendirom nije me toliko interesovalo, ali sudbina junaka jedne druge priče iz pomenute zbirke izuzetno jeste. Ne sećam se naslova priče, ali u njoj anđeo pada nakon nevremena u dvorište izvesnog seljaka. A domaćin mu potkresuje krila, zatvori u svinjac i naplaćije predstavu gledanja komšijama. Poistovećujući se tada sa sudbinom palog anđela, svih ovih godina želeo sam da pronađem tu Markesovu zbirku i saznam rasplet. Pre par godina sam dobio na poklon tu zbirku priča i saznao da je anđeo vremenom izgubio publiku, a seljak prihode. Krila su vremenom izrasla i on se kao i ja dočepao slobode. Da li je zatvorska biblioteka obnovljena, da li su sudbine junaka romana i pripovedaka do kraja definisane, da li je zid sa mojim rekordom u jambu prekrečen nisam saznao sve do 2016. Tada sam organizovao Nišvil u zatvoru.

Odveo sam dva bluz benda, jedan bugarski i jedan niški u najboljoj tradiciji Bluz bradersa. Nikada toliko predstavnik medija nije pratilo bluz koncert. Zatvorenici su se izigrali pod budnim okom naoružanih stražara sa okolnih zgrada. Upravnik zatvora mi je dao zahvalnicu ručni rad nekog zatvorenika.Tačno na moj jubilej 20 godina od zatvorskog iskustva Zatvorskoj biblioteci sam donirao sabrana dela Gabrijela Markesa. Moj jamb rekord davno je prekrečen. Pomenutu nadoknadu od 385.000,00 dinara nikada nisam naplatio greskom mog advokata Vlade Domazeta svojevremeno i predsednika Skupstine Srbije. Dogovorili smo se da zatrazimo 2.5 miliona na ime ugleda i izgubljene dobiti ali je on kasnio sa predajem tuzbe tvrdeci da je drzava priznala krivicu ponudivsi 385 000 te prekinula rok zastarelosti pa nema mestu zurbi. Rok se ipak racunao od trenutka prvobitne presude i ja sam izgubio i ponudjenih 385 000 plativsi drzavi dodatnih 300 000 na ime sudskih troskova zbog izgubljenog spora. Advokat mi je javio da odlazi u penziju i ja sam odustao od namere da ga utuzim. To iskustvo sam pripisao slucajnim dodirom sa politikom a ne dzezom, jer sam prethodnih godina organizovao pozorisni Yu Fest zajedno sa Ljubišom Ristićem, koji je u poslednjoj godini naše saradnje postao predsednik. Upravo mi je on po izlasku iz pritvora objasnio da su znali da nisam kriv i da sam trebao da poslužim opstanku tadašnjeg niškog rukovodstva , te da ucine uslugu njemu i Miri Marković. Pritom nisu znali da sam ja mesec dana ranije odbio clansku kartu Jula te isti nije imao obavezu prema meni. Ovaj dogadjaj uticao je da ugasim KPGT Niš i svu energiju usmerim na Nisvil. Neki moj čin osvete desio se sledece godine organizacijom najveceg koncertnog okupljanja u tada opozicionom Nišu (Ovo je detalno opisano u prici ” 13 januar 13 godina posle” u prethodnoj knjizi ” Hod po Džezu “). Prvi problemi sa dzezom krenuli su 2005 kada sam uspeo da ubedim odbornike gradske Skupstine da proglase Nisvil javnom gradskom manifestacijom i otpocnu sa delimicnim finansiranjem festivala. Nametnuli su mi Savet festivala koji su činila 8 člana vladajućih partija i samo ja kao predstavnik Nišvila. Letnju pozornicu koju su mi besplatno ustupili kontrolisali su lokalni zakupci kafića i posle sukoba i tužbi sam Nišvil preselio na livadu bez elementarne infrastrukture, sedišta, struje i vode. Festival je nastavio da raste kao i zloba političara i loklanih muzičara sa ambicijom da oni preuzmu organizaciju festivala kao i deo novca. Ubrzo su me prijavili privrednom kriminalu i poreskoj da sam im dao honorar na ruke i nisam platio poreze državi. Kao i većini od 1800 muzičara. Usledile su 4 krivične prijave i brojna salušanja u tužilaštvu. “Tanjug” je greškom objavio da sam uhapšen a sutradan je marica došla po mene i odvela me na moje zaprepašćenje prekršajnom sudiji za neki saobraćajni prekršaj koji je usput bio zastareo. Uredno su me maricom i vratili na posao. Tužio sam za povredu ugleda “Večernje Novosti” i dobio 700.000,00 dinara odštete, skoro duplo više nego za proizvedenih 75 dana u pritvoru. Poreske prijave su padale jedna za drugom a početkom godine je odbačena i zadnja krivična. Svaka promena gradske vlasti značila je i drugačiji odnos prema Nišvilu pa se poslednja garnitura proslavila najnovijom krivičnom prijavom gradske budžetske inspekcije da nisam pravilno opravdao 6 miliona dobivenih od Grada. Posebno odeljenje za borbu protiv korupcije dva sata me je salušavalo na okolnosti dok im nisam pokazao dopis gradonačelnice da mi je ustvari zadržala spornih 6 miliona. Tužilaštvo je odbacilo krivičnu prijavu protiv mene pre par meseci a onda je došla DRI (Državna Revizorska Inspekcija). Objasnili su mi da ja nemogu biti član Saveta Nišvila (1 od 9) iako sam jedini osnivač, da sav prihod od ulaznica moram da uplatim gradu i da moram uz svaku i najsitniju fakturu poput tonera, papira, taksi prevoza da priložim i ugovor, te da nije dovoljan fiskalni račun sa specifikacijom. Pokazali su malo razumevanja tek kad sam pripretio raskidom ugovora sa gradom. Za prihode od sponzorstva ili iz evropskih projekata nisu bili sigurni da li i njih treba da uplatim Gradu. Dok bez emocija iscekujem nove kontrole i krivicne prijave secam se poslednjeg nastupa Mise Blama na Nisvilu i njegove tvrdnje da sam veci mazohista i od samih dzez muzicara. Misi sam se zahvalio pre 2 godine time sto je dobio ulicu u strogom centru Nisa paralelno sa Sinagogom a naspram niske Dzamije. U samoj ulici je zgrada Jehovinih svedoka ( Misa se dugo zabavljao sa jednom njihovom clanicom ) i kafana ” Koliba ” na cijoj smo terasi zajedno sa Nada Blamom , gradskim ocima i Jocom iz ” Sedmorice Mladih ” nazdravili nebeskom hedonisti Misi Blamu.