Poslednjih meseci bio sam učesnik showcasova u Krakovu,Jerusalimu i Saint Petersburgu i odgledao pedesetak predivnih bendova i solista. Naravno pored koncerata obišao sam i značajne spomenike kulture ali i slušao nikad zaboravljena sećanja stradanja u poslednjem svetskom ratu. Krakov ima najstrašniju priču sa jednim milionom jevrejskih žrtava u Aušvicu ali baš zahvaljujući njemu je arhitektonski sačuvan od bombardovanja.Fašizam kao najveća pošast nezaobilazna je tema sećanja izraelskog naroda koji nikada nije prestao da podseća svet na opasnost njegovog povampirenja.

Ruski narod koji je odigrao presudnu ulogu u slamanju fašizma takođe je podsećao na milion svojih žrtava tokom dvogodišnje opsade nekadašnjeg Lenjingrada. Rat u Ukrajini organizatori nisu ni pomenuli ali primetno su bili razočarani opštim bojkotom dolaska delegata. Njihova borba za opstanak u Rusiji džez kulture zacete u Americi bila je u suprotnosti sa medijskim narativom borbe protiv novog pojavnog oblika fasizma u Ukrajini uz vojnu podršku njihovog nekadašnjeg glavnog saborca.

Fašizam je nestao završetkom II svetskog rata ali njegov početni oblik sam kao temu prepoznao spremajući se da režiram devedesetih godina Povratak Harolda Pintera. Te godine je slavni pisac najavio svoj dolazak u susednu Sofiju.Srbija je bila pod sankcijama. Poslao sam mu pravovremeno poziv da ga dovezemo do Niša i prisustvuje mojoj režiji svog najbalkanskijeg komada “Povratak”.
Nažalost uskoro mi je stiglo njegovo pismo da neće doći u Srbiju i da aktuelne sankcije nisu razlog već njegova davnašnja želja da obiđe tipično cigansko naselje u Bugarskoj što su mu domaćini i omogućili. Ostao mi je njegov autogram na izvinajvajućem pismu za ličnu
arhivu. Odustao sam od režije Povratka i ideje da je porodica osnovna ćelija nastanka prvih elemenata fašizma. “Crna ovca” porodice Tedi postao je ugledni univerzitetski profesor u Americi izrodio tri sina sa suprugom sumnjive prošlosti, Rut.

Dolaskom u rodni London u poseti “normalom” delu svoje porodice zgubidanima i probisvetima od braće, strica do beskurpuloznog oca on se suočava sa pretnjom kao pojavnim oblikom fašizma. Naizgled uglađeni brat Leni je prototip pretećeg virusa pandemije fašizma sposoban da zamagli suštinu humanitarnim radom (sjajno je opisan njegov humanitarni pokušaj pomoći jednoj starici koji se završavga šutiranjem u stomak iste). On postaje makro bratovljeve supruge a penzionisani makro u liku njegovog oca objašnjava doktoru filozofije da je bolje da se vrati svojoj katedri a njima omogući da pristojno žive od prostitusanja njegove supruge.

Majka nije predmet ovog komada napisanog 1965 svojevrsnog patrijarhata fašizma ali zakljućujemo da je i ona bila prostitutka. Majka se pominje u životima svih generacija porodičnog stabla Maratonaca koje je početkom sedamdesetih opisao mladi Dušan Kovačević. Par godina pre premijere kultnog filma režirao sam savremenu dramu “Maratonci trče počasni krug”. “Kako koja majka rodi muško dete svene i uvene kao cvet”, napisao je Dušan. Svakodnevne pretnje i maltretiranja ubrzali bi proces. I dok u senci oblakodera Bili Piton bagerom vadi sveže ukopane sanduke Topalovići gube obrise svake ljudskosti prefarbavajući i prodajući iste. Monstruozno unovčiti svaku robu obeležje je i svih mega korporacija. Usađujuči klice porodičnog fašizma tek preobraćenom Mirku, Laki Topalović mu slavodobitno sugeriše koga od prolaznika da zgazi kolima uz euforično navijanje Milutina Aksentija i Maksimilijana Topalovića. Velika svetska kriza 1928-1939 na neki način dovela je do pojave fašizma. Dok je genijalni Džon Mejnard Kejns spašavao kapitalizam kao jedno od rešenja je predlagao besmislene javne radove upošljavanja jedne radne snage na kopanju kanala a druge na zatrpavanju istih radi povećanja platežne moći stanovništva i stvaranja tržista Nemačka je tridesetih godina ulaganjem u vojnu industriju najbolje rešila krizu. Taj model su sledile i druge zemlje. Naravno kao i u pozorištu prikazano oružje treba upotrebiti do kraja komada i fašizam se pokazao kao ključni okidač, ispisjujući najstrašnije stranice ljudske istorije. Svetska privreda osmislila je Perpetum mobile ekonomskog razvoja koji funkcioniše i danas. U posleratnoj trci u naoružavanju brojne zemlje videle su svoju šansu ekonomskog uspona pa i Jugoslavija. Vodeća uloga u Pokretu Nesvrstanih u mnogome je pomogla plasmanu proizvoda. SDPR kao ekskluzivni izvoznik oružja je uz proviziju od 5% donosio zemlji ogroman devizni priliv. Zbog zagovaranja mirovne koegzistencije ćutalo se o ratistima gde su ponosni produkti naše vojne industrije obogaljivali i lišavali života lokalno stanovništvo.

Magacini neprodatog oružja su se punili širom sveta i sajmovi naoružanja postali su neophodni kao i posredovanje privatnih trgovaca koji su često završavali na međunarodnim poternicama.Marketinške poruke efikasnosti proizvoda najbolje su dopirale do potencijalnih kupaca direktnom prezentacijom na tek osmišljenom ratištu. Fašizam je dobio nov pojavni oblik u doturanju oružja dvema zaraćenim stranama slučajno ili ne zaglavljenim u ksenofobiji, rasizmu, nacionalizmu ili verskoj netrpeljivosti, a tehnika direktnih televizijskih prenosa omogućavala je da potencijalni kupci udobno zavaljeni u fotelji ispred tv vide razorno dejstvo buduće kupovine. Fašizam je vešto maskiran floskulom o odbrambenoj ulozi proizvedenog oružja.Filmska industrija je pospešivala proizvodnju oružja a moćni mediji nalazili savršena opravdanja za otvaranje novih ratišta najčešće kroz zaštitu demokratskih prava jedne od zaraćenih strana.Proizvođači su postali jedna velika porodica Topalovića na zajedničkom zadatku skrivanja svog genocida nad ljudskošću i minimiziranja efekta pritajenog fašizma. Borci za mir postali su relikt nekih prošlih vremena a i misice ga sve ređe pominju. Srećom pojam “fašizam” je bar u politici nestao a zamenile su ga ekstremizam, desnica, populizam…

Mi koji smo gledali direktan prenos sletanja na mesec Apola 11 bili smo ubeđeni da će nakon više od pola veka zahvaljujući ulaganju u nauku a ne u naoružanje zemljani kopati Marsove kanale u potrazi za energentima koji će zameniti gas i naftu. Ako je i slobodno tržište jedan od pojavnih oblika fašizma slabe su šanse naših prijatelja džez organizatora muzičke slobode improvizacije da pronađu donatore i sponzor. Ostaju nam utopistička nadanja o napretku nauke i dalekoj budućnosti kada ćemo se svi baviti umetnošću i pristojno živeti od nje a proizvodnja oružja biti planetarno zabranjena. Daleko realnija opcija je da živimo predvečerje III svetskog rata za profitom uz oslobađanje autentičnog demona fašizma, odakle nema povratka.