Kada bi se dogodila neverovatna stvar i Nišvil umesto da prenosi dugove – jedne godine prenese finansijski dobitak – ja bih sve uložio u festivalski projekat omaža Paku De Lusiji okupljanjem trojice njegovih saradnika, članova legendarnog Guitar tria. John McLaughlin nije do sada nastupao na Nišvilu ali Lary Coryell jeste 2007. godine, a Al Di Meola će nastupiti na otvaranju ovogodišnjeg festivalskog izdanja 11. avgusta. Nastup na nekom budućem Nišvilu bio bi u tom slučaju samo jedna stanica na velikoj svetskoj turneji kojom bi obuhvatio elitne sale i prestižne festivale. Svi bi odlično zaradili, a Nišvil bi imao budžet za dva naredna izdanja. Tada ne bi morao da pišem premijeru da i Nišvilu garantuje višegodišnju državnu pomoć jer puno čini na promociji Srbije i pritom generiše značajna sredstva u državni budžet okupljajući iz godine u godinu sve veći broj turista.Tada ne bi morao da prozivam Tasovca što je programski budžet Filharmonije trostruko veći od budžeta za umetničku muziku namenjenog za više od 340 konkurenata na upravo raspisanom konkursu Ministarstva kulture. Tada ne bi skupljao stolice po mesnim zajednicama širom Niša već bi kupio iste.

Ne bi tada krpio video platna već iznajmio led ekrane. Naravno da se ne bi tada cenkao sa izvođačima do iznemoglosti, ponižavajući i sebe i njih. Al Di Meola nije prošle godine pristao na ovaj vid poniženja ali ove godine – zahvaljujući savršenoj sreći po sve nas – jeste. Al Di Meola je rodjen u Nju Džersiju 1954. godine gde je, kako sam kaže, odrastao na muzici Elvisa Prislija, sastava Ventures, ali najveći uticaj da se ozbiljno posveti muzici, odnosno, gitari – na njega su ostavili The Beatles. Zato njegov album iz 2013. godine “All Your Life – A Tribute To The Beatles”, snimljen u čuvenom Abbey Road studiju (u kojem su Beatles snimili neke od svojih najboljih albuma), nikako ne treba smatrati uklapanjem u možda i pomodnu tradiciju da džezeri iznova i iznova, obrađuju pesme liverpulske četvorke i često posvećujući im i cele albume – već kao najiskrenije vraćanje sopstvenim muzičkim počecima i odavanje počasti svojim prvim idolima. “Tim albumom – kaže Di Meola – napravio sam pun krug u svojoj karijeri. U međuvremenu sam svirao mnogo različite muzike: jazz, fusion, eksperimentisao sa tangom, flamenkom, brazilskom, afričkom i bliskoistočnom muzikom…. ali Bitlse nikada nisam prestao da obožavam i frapantno je koliko njihova muzika i danas pokreće”. Kada je reč o džezu, Al ističe da su mu prvi uzori bili Tal Farlow i Kenny Burrell, ali kada je krajem šezdesetih otkrio jednog od pionira jazz rocka – Larry Coryella, počeo je da odlazi na sve njegove nastupe u Nujorku – i počeo da vežba i po više od osam sati dnevno. Interesantno je da su se desetak godina kasnije upravo Al Di Meola i Larry Coryell smenjivali na istoj poziciji u čuvenom Guitar Triu u kojem su bili i John Mclauglin i Paco De Lucia.

Godine 1971. Di Mela je upisao Berklee i počeo da svira u fusion kvartetu koji je predvodio klavijaturista Barry Miles. Snimak jednog nastupa stigao je do Čika Korie, koji 1974. poziva tada devetnaestogodišnjeg Di Meolu da se pridruži fusion super grupi “Return To Forever” (u čijoj su postavi tada bili i Stanley Clarke i Lenny White), što je praktično i lansiralo mladog gitaristu u žižu pažnje džez javnosti. Sa “Return to Forever” Di Meola je snimio tri albuma (od kojih je “No Mystery” iz 1975. godine dobio Grammy nagradu), da bi po prestanku rada grupe, sigurnim koracima otpočeo solo karijeru.Početak osamdesetih na svetskoj sceni obeležio je i veliki uspeh super grupe “Guitar trio” u kojoj su uz Di Meolu bili Paco De Lucia i John Mclaughlin. Koncerti ovog all stars trija bili su mesecima unapred rasprodati širom sveta, a prvi album “Friday Night in San Francisco” snimljen na koncertu, postao je pravi orijentir za mnoge buduće projekte i prodat u tiražu od preko dva miliona primeraka. Godine 1981. Di Meola je nakon četiri uzastopne titule koje su mu dodelili čitaoci “Guitar Player” magazina – primljen i u “Kuću slavnih”. Svojevrsno priznanje bilo je i kada je 1985. godine, gitarista Stanley Jordan koji je uneo revoluciju u načinu sviranja gitare pozvao upravo Di Meolu da producira debi album “Magic Touch”. Al Di Meola je podjednako uspešan i sa električnom i sa akustičnom gitarom, a na spisku imena sa kojima je snimao i nastupao su osim do sada pomenutih i: Jaco Pastorius, Carlos Santana, Steve Winwood, Wayne Shorter, Tony Williams, Herbie Hancock, Jean-Luc Ponty, Jan Hammer, Anthony Jackson, Gonzalo Rubalcaba, Milton Nasciemento, Egberto Gismonti, Stevie Wonder, Les Paul, Jimmy Page, Steve Vai, Frank Zappa, ali i Luciano Pavarotti, Paul Simon, Phil Collins, klasični gitarista Manuel Barrueco, Yutaka Kobayashi, Pino Daniele …

Na poslednjem albumu “Elysium” (mesto savršene sreće) Di Meola se kroz kompletno autorski program ponovo okreće akustičnoj gitari, dok je svetska turneja u sklopu koje će nastupiti i na Nišvilu (u triju su i Peo Alfonsi – gitara i Peter Kaszas – bubnjevi i udaraljke) nazvana “Elysium and More”, a koncertni program osim novih kompozicija sadrži i kompozicije sa prethodnih albuma posvećenih Bitlsima i tango velikanu Astoru Piacoli, čija je muzika poslednjih dvadeset godina možda i najviše uticala na Di Meolu, ali i posvetu nedavno preminulom magu gitare i Di Meolinom velikom prijatelju Paku De Lusiji. Al Di Meola se ove godine zadovoljio mercedesom S klase od aerodroma u Beogradu do Niša, a prošle je malo falilo da pristanemo da platimo avio taxi od Niša do Kluža. Izložićemo mu ovog leta i našu ideju o okupljanju Guitar tria i produkcijskoj ideji Nišvila o njihovoj svetskoj turneji. Nadam se da će zatečen reakcijom niške publike zaboraviti da traži naplatu fotografisanja sa njim što neretko čini i da će prepoznati mitski Nišvil kao mesto svoje savršene sreće. Brojnim zaljubljenicima umetničke muzike koji će ovog leta ponoviti svoje hodočačće do ovog dela juga Srbije Nišvil i jeste ELYSIUM.