Prosečan Srbin se najbolje razume u fudbal i politiku. Puno bolje bi od Piksija sastavili tim i odredili taktiku. Zlobnici bi rekli da to i nije daleko od istine. Vođenje spoljne i unutrašnje politike takođe bi bolje radili od aktuelnog predsednika. Zlobnici bi rekli da i to nije daleko od istine. Fudbal mi je zbog kvaliteta odavno nezanimljiv, ali sam u finalu svetskog prvenstva u košarci uhvatio sebe kako dajem savet Pešiću da ubaci Petruševa i rastereti samlevenog Milutinova od braće Vagner. Nije me poslušao.Visoka politika me nikad nije interesovala ali ona na lokalu svakako jeste. Slušajući brojne političke analitičare pomislio sam da treba za tek raspisane lokalne izbore u svakom gradu izvan prestonice osnovati udruženja građana “Davimo Beograd”. Koliko god ovaj slogan delovao preagresivno i ako nije uperen protiv Beograđana, on bi širom Srbije mobilisao i dobar deo nezainteresovanih glasača svesnih preusmeravanja prestonici prihoda svih lokalnih samouprava posredstvom republičkih organa i zanemarljivim procentualnim povraćajem za puko preživljavanje ostalih gradova. Neophodno bi bilo da takvo udruženje pred lokalne izbore registruje 10 politički nekompromitovanih građana sa uspešnim biografijama u različitim sferama života. Poželjno je da među njima postoji harizmatični, nekorumpirani pojedinac bez članstva u nekoj od nekada vladajućih političkih partija, a da pritom poseduje menadžerske sposobnosti da gradu duplira budžet, a ne samo da raspoređuje postojeći skromni budžet. Takav pojedinac bi automatski bio i predlog udruženja za poziciju gradonačelnika koji bi sprečio partijsku deobu plena kroz funkcije u javnim preduzećima nakon pobede na izborima. U predizbornoj kampanji najteže bi bilo objasniti sugrađanima da nema podele na levicu i desnicu i da na lokalnim izborima ne glasaju protiv sankcija Rusiji ili očuvanja Kosova, već o kvalitetnom životu, dobroj infrastrukturi, usponu turizma, sporta i kulture.Skracenica DB je asocijacija na sve srpske službe bezbednosti. Istorija višestranačkog života Srbije je na neki način istorija delovanja DB-a. U glavnim odborima svih stranaka i vlasti i opozicije sedeli su pripadnici službe. Prolazeći pored mog ofisa dobro se nasmejao mojoj teoriji i bivši general vojne bezbednosti dopunivši me tvrdnjom da i dan danas nema partije ili pokreta gde nema pripadnika tzv. DB-a.Decentralizacija je suštinski cilj formiranja lokalnih pokreta ali ne demagoška izborna floskula većine partija već opšta finansijska decentralizacija kako se ne bi nastavilo pražnjenje ostatka Srbije u korist prestonice.

Pre tačno 20 godina činilo se da će se mali gradovi osloboditi stege prestoničkih partija da postavljaju svoje poslušnike širom Srbije na pozicije gradonačelnika. Glasanje na ime i jedini demokratski izabrani prvi ljudi gradova nije se dopao tada najjačoj partiji i 2008. je sve vraćeno u neevropsku praksu. Legenda kaže da je to učinjeno na pritisak visokog funkcionera iste stranke jer je jedino tako mogao na poziciju prvog čoveka prestonice. Apsurda radi, isti je postao jedan od lidera opozicije žaleći se na nedemokratičnost takvog izbornog procesa.

Jedini način zaobilaženja ovakvog izbornog procesa je upravo formiranje lokalnih udruženja građana i isturanje pojedinca za poziciju gradonačelnika, naravno uz prethodno osvajanje većine u gradskim skupštinama. Nakon pobede u većini gradova i opština, nastao bi rovovski rat sa partijama na vlasti oko zaštite sopstvenih prihoda i infrastrukturalnih interesa uz česte blokade puteva i ostalu građansku neposlušnost.

Na prvim narednim parlamentarnim izborima “Davimo Beograd” bi prerastao u parlamentarnu grupaciju i nastupio kao unija svih srpskih gradova. Veliki broj Beograđana pogotovo izvan “kruga dvojke” glasao bi za takvu opciju želeći da razvojem ostatka Srbije zaustavi prenaseljavanje prestonice. Da se autentična priča “Da ne davimo Beograd” nije utopila u marketinški bezlični “Zeleno Levi front” bila bi sa njima logična koalicija na parlamentarnim izborima. To sam nekim njihovim aktivistima u šali i rekao kad su se uselili u susedni lokal .

Dok širom Srbije beogradske firme otimaju poslove lokalnim firmama i često ih angažuju kao podizvođače po daleko nižim cenama, gradjani Beograde se besplatno voze 45 km od “Ikee” do Stare Pazove, a građani Niša opkoljeni naplatnim rampama ne koriste ni jedan jedini kilometar autoputeva finansiranih delom iz njihovih prihoda. Operisani od elementarnog lokalpatriotizma mladi ljudi urlaju od sreće svaki put kad igrač beogradskih blizanaca Zvezde i Partizana zabije gol njihovom Radničkom, čiji je bivši igrač selektor sa početka priče.Ukoliko se pripadnici DB infiltriraju u “Davimo Beograd” neophodan je minimum lokal patriotizma u njihovim redovima kako bi i decentralizacija službe doprinela da ne ostanu sami u svojim teško dobijenim stanovima dok njihova deca krenu put Beograda u potrazi da boljim životom, koristeći budući metro i ostalu infrastrukturu izgrađenu novcem ostatka Srbije.