“Črvene” pre najezde nula
Početkom devedesetih euforija ljubavi žitelja zemalja istočnog bloka prema SFRJ i Srbiji je dostigla vrhunac. Tada je „jedna črvena” novčanica vredela 10 dinara. Istočnjaci su nagrnuli u Srbiju da donose robu ili rade. Među prvima su pristigle rumunske prostitutke. Istinito cenkanje u polumraku beogradske železničke stanice odvijalo se ovako:
„Pošto”? „Deset črvenih”? „Mnooogo”! „Osam črvenih”. „Smanji malo”! „Sedam”. „Može li za tri? „Može”!
U trenutku izlaska na osvetljeni deo, napaljena mušterija primećuje:
„Pa ti si baš stara! Koliko godina imaš”? „Šest črvenih”- odgovorila je jedna od rumunskih baba koje su tih dana pokušavale da zarade stan unucima. A stanovi su ih koštali tadašnjih 10.000 maraka, pa je par meseci „rada” u Srbiji bilo dovoljno za stan. Ništa manje nije trebalo ni brojnim trgovcima koji su na haubama svojih „moskviča”, „trabanata” i „vartburga” rasprostirali razne alate, kuhinjske uređaje, školski pribor, suhomesnate proizvode, donji veš – sve kupljeno po (njihovim) državnim cenama koje su bile višestruko manje od tržišnih cena u

Starost: Šest “črvenih”
Srbiji. Od Subotice do Niša buvljaci su bili pretrpani novosklopljenim prijateljstvima uz obostranu korist.
Pored razmene telefona, ideja o biznisu na veliko, pale su i prve uzvratne posete uz latentnu zavist našem lagodnom životu i njegovom veličanstvu SFRJ pasošu. Crveni pasoš koji je omogućavao putovanja bez viza bio je višedecenijski predmet želja celog stanovništva zemalja Varšavskog pakta, podjednako kao i „črvene” novčanice kojima su kupovali razne namirnice: od „vegete”, farmerica i fototapeta, do samolepljivih sličica fudbalera na kojima su kod kuće dodatno zarađivali.
Godine upada u monetarni sistem Narodne banke SFRJ razvukle su zalihe „črvenih” šir

Trabant šoping mol
om zemlje. Ubrzo se pristupilo štampanju novih „črvenih” i stranci su, sluđeni dodavanjem nula, napustili svoj san i brže bolje se oslobodili zaliha ljubljenih „črvenih”. Sa nevericom su slušali da ta ista novčanica ima 9 nula, a da vredi kao komad hleba. Srbiju su sve više zaobilazili, zaokupljeni ekspanzijom svojih novostečenih sloboda i zaplašeni ratnim izveštajima. Šarene izloge srpskih supermarketa višestruko su nadmašili luksuzni šoping-molovi svetskih korporacija u njihovom okruženju.
Nedugo zatim „Črvena” novčanica se oslobodila viška nula i postala poštovana isključivo unutar Srbije.
Nišville jazz festivalu je „črvena” postala ekvivalent vrednosti praćenja nastupa 6

Veselje vredno jedne “črvene”
bendova tokom jedne večeri. Stranci za ulaz takodje mogu poneti jednu svoju „črvenu” novčanicu od 10 EURA. Ono cenkanje sa početka ovog teksta verovatno se i danas događa, samo što sadašnje prijateljice noći iz nekadašnjeg Istočnog bloka sada su dostigle EU radne dozvole. Broj črvenih (sada Eura) je približno isti. Jedino se sada san teže ostvaruje, jer su nekretnine u zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka, a sada članica EU drastočno poskupele, pa je za iste potrebno „rintati” daleko više godina, te postoji opasnost da prosečna prostitutka dok napabirči za stan – postane baba. A ko se još loži na babe?

Nekadašnji predmet zavisti
! Čast izuzecima!
Srbima je ostalo da veruju da će se vreme blagostanja vratiti i da će iskoristiti

Dečko koji obećava
stratešku poziciju između nekih novih blokova Evropske unije, Amerike, Rusije ili Kine. Da će bespovratni krediti nemilice stizati kao i da će jednog dana pozvati nekadašnji istočni prijatelji sa ponudom da trguju preko nas, sa njima nepristupačnim tržištima po, samo za Srbiju, povlašćenim carinskim stopama. Sa Rusijom Srbija već ima povlašćenu carinsku stopu od 1 % za sve proizvode „made in Serbia”. Sa Kinom se tako nešto verovatno očekuje čim prođe ceremonija dodela Nobelove nagrade za mir. Ukoliko do tada preostane nešto radno sposobnog stanovništva da iskoristi povlašćeni status, najverovatnije ćemo utoliti čežnju novoštampanim „črvenim” novčanicama. U najslobodnijim snovima naši istočni prijatelji će nam opet nuditi gomilu „črvenih” za naš novi crveni pasoš.
I u našim i u njihovim izborima za mis – cvrkutave kandidatkinje će se i dalje sa istim žarom zalagati za mir u svetu – i ne pomišljajući da za to mogu da dobiju Nobelovu nagradu.