Redovno posećujem niški buvljak. Tezu da Država stanuje u pozorištu zameniće ona da zapravo obitava na buvljaku. Zahvaljujuži umnogome i tom svojevrsnom ‚‚sajmu knjiga, mode i tehnike” ja ću večeras od 19 časova u sali Simfonijskog orkestra imati promociju svoje prve knjige ‚‚Hod po džezu”. Recenzenti Zoran Ćirić i Dejan Stojiljković govoriće o mom spisateljskom talentu, a trećem recenzentu posvećena je poslednja priča u knjizi pod nazivom „Crni Orfej – Miša Blam”. Večeras je tačno dvadeset godina od otvaranja prvog Nišvila 19. januara 1995. Mesto promocije je i mesto gde je pre 34 godine održan prvi džez festival u Nišu.

Na buvljaku iliti sajmu knjiga mode i tehnike često kupujem. Bela tehnika stiže uglavnom iz Nemačke, bicikle su pokupljene, često i bukvalno, u Austriji dok su garderoba i knjige uglavnom iz domaćih izvora. Deo inventara za Nišville kancelariju sam tamo pronašao. Na zidovima vise ispravni duvački instrumenti dobavljača iz Italije, sedimo na besprekorno očuvanim barskim stolicama, hladimo piće u markiranom frižideru , podgrevamo sendviče u ništa manje slavnijem proizvodjaču mikrotalasnih peći. Na Samsung HD televizor sam potrošio celih 3000 dinara uz 1000 majstoru za popravku napajanja a za ispravni Panasonik telefax 1000 dinara. Festivalski prostor osvetljava desetak metal halogenih reflektora i svi su osim jednog imali ispravne sijalice, a deo festivalskog press centra upotpunjavaju lap topovi za novinare, doduše skromnijih karakteristika.

Ima dana kada mi ništa ne deluje upotrebljivo, pa kupim samo poneki stari Politikin Zabavnik iz perioda kada su imali rubliku naučno – fantasticna priča urednika Zorana Živkovica. Redje kupujem stripove jer sam većinu epizoda Alana Forda vec pročitao kao i Marti Misterije i Dilana Doga. Niški buvljak ima dva dela. U prvom je relativno novija roba kupljena pred istek roka i skoro uvek isti prodavci, a u drugom raznolika roba i često vlasništvo prodavaca. Pritisnuti činjenicom da su na grbači roditelja penzionera kao tehnološki višak davno posrnulih privrednih

giganata poput EI I MIN, oni pokušavaju prodajom da zadrže minimum samopoštovanja i budu od pomoći svojoj već odrasloj deci. Vikendom će zaraditi bar četvrtinu minimalca prodajući često svoje najintimnije uspomene od rodjendanskih poklona, prvih gramofonskih ploča, očevog sata, majčinog nakita, bakine šivaće mašine pa do dragih dečijih igračaka i dečjih krevetaca.

Buvljak me umnogome podseća na nekadašnji korzo „Hipi dolinu”. Kao i na buvljak, tada smo izlazili na korzo da sretnemo prijatelje i znali u kom uglu ko stoji.

Dobar broj likova i sada šeta koridorom često i ne gledajući robu srećan što može popričati sa poznanicima. Gradske face sa nekadašnjeg korzoa koristile su tada priliku da jave da su upravo doneli garderobu iz Trsta ili tehniku iz Minhena, a u međuvremenu su se zaljubljivali na korzou, završavali škole i formirali porodice. Uz podršku roditelja zapošljavali se u prestižnim niškim firmama, često nasledjujući upravo roditeljska radna mesta. Optimizam i smeh se širio Hipi dolinom. Otići na Zapad osim u šoping, činilo se besmislenim. Na tezgi jednog od tih momaka iz Hipi Doline sam nedavno pronašao DVD “The best of jazz Nisville 2012 ” i otkupio bez cenkanja, što mi inače nije manir. Na istom “štandu ” spazio sam i kupio roman direktorice novosadskog džez festivala Vesne Kaćanski. Krenuo sam dalje počastvovan činjenicom da je neko prepoznao upotrebnu vrednost mog rada i uvrstio ga u ponudu svojih uspomena. Pomislio sam kako ništa nije slučajno i da treba da objedinim u knjigu svoje, ovde objavljene blogove, i da u paketu sa knjigom dodam DVD najboljih bendova sa Nišvila.U srednjem delu buvljaka prepoznali su me prodavci mekika i počastli jednom dobro natopljenom šećerom u prahu. Sunce je obasjalo buvljak dočekano smehom prodavaca na stihove meni nepoznatog narodnjaka sa zvučnika: NEMAM NI ZA HLEBA A ŠECER MI SKOČIO DO NEBA.