Pre nekoliko godina, kao gost Nju Orleans džez festivala, zatražio sam od organizatora da mi pokažu ulicu gde je krajem XIX veka zasvirao prvi džez orkestar Badi Boldena. Rekli su mi da je bilo više takvih ulica sa poređanim tezgama sa leve i desne strane, između kojih su marširali crni muzičari svirajući regtajm. Kasnije su me odveli na koktel dobrodošlice u kuću izgrađenu u jednoj od tih ulica. Posle nekog vremena, nenajavljen, pojavio se ispred kuće duvački orkestar i zasvirao regtajm, diksilend, ali i bluz koji je prvi na duvačkim instrumentima odsvirao upravo Badi Bolden. Ubrzo se okupila oduševljena masa prolaznika igrajući i deleći novac muzičarima. Spontano mi se nametnula sličnost sa našim duvačkim orkestrima i njihova sklonost improvizacijama. Setio sam se 2007. i dolaska na Nišvil legendarnog trubača i dvostrukog doktora Delavare stejt univerziteta Donalda Birda, autora najprodavanije ploče zlatnog doba džeza „Blek Bird“. Spojio sam njegov bend sa duvačkim orkestrom Gorana Cekića i njegovom oduševljenju nije bilo kraja. U podne je prošetao sa njima centralnom niškom ulicom, povremeno i sam svirajući, a na sredini ulice je seo na klupu, a oni su mu bukvalno svirali „na uvce“. Te večeri, tokom nastupa njegovog benda, sa zidina tvrđave niški trubači su zasvirali „Kad sveci marširaju“ i u koloni po jedan sišli sa bedema i popeli se na binu gde su zajedno završili nastup. Pre koju godinu setio sam se epizode iz Nju Orleansa i osmislio novi Balkan bras stejdž na Nišvilu. Na niškoj Letnjoj pozornici takmičili su se u džeziranju srpski duvački orkestri za nagradu „Badi Bolden“. Posao nam je u mnogome bio olakšan jer u bližoj okolini Niša egzistira najveći broj srpskih duvačkih orkestara.

Šetajući letos između tezgi niškog buvljaka nametnula mi se sličnost sa tezgama duž ulica Nju Orleansa tokom prepočetaka džeza. Nedostajali su samo muzičari koji marširaju. Idealno za Nišvil na buvljaku nakon Nišvila na selu, Gerontološkom centru, Psihijatrijskoj bolnici Toponici kao i Nišvila u zatvoru. Lako sam pronašao prostor za svirku koji nije obeležen brojevima zakupljenih tezgi. Daleko teže je bilo naći karuce sa konjem da ne bih montirao pravi stejdž za nastup muzičara. Većini prodavaca konj i karuce su bili potrebni u ranim jutarnjim satima da bi dovezli svoju robu na buvljak, a mi smo morali nekoliko sati ranije da se postavimo dok je saobraćaj na buvljaku izvodljiv. Rešenje je bio naš kamion koji u tvrđavi koristimo kao stejdž za nastupe književnika u sklopu Nišvilovog pratećeg književnog programa. Prethodnog dana jedan vlasnik karuca je prihvatio našu finansijsku ponudu da nam ih ustupi uz nadoknadu za nastupe solista. Tog petka smo zamolili književnike i pesnike da malo ranije završe svoje nastupe, uzeli im kamion i iza ponoći ga parkirali na buvljaku ispred Nišvil scenografije. Karuce smo postavili ispred kamiona i nekoliko mikrofona na njemu za soliste. Bend za nastup na kamionu sam sklopio u poslednjem trenutku, po principu džem sešn svirki. Nedostajao mi je orkestar koji maršira buvljakom, a priliku da oponaša Badija Boldena oduševljeno je prihvatio Leonardo Ametović iz Bojnika koje se prethodne večeri na Letnjoj pozornici Niške tvrđave takmičio sa svojim orkestrom upravo za nagradu „Badi Bolden“. Objasnio sam im scenario njihovog nastupa i da me čekaju na drugom ulazu buvljaka, a ja otišao da svečano otvorim program. Pored kamiona me je već čekao vlasnik karuca sa konjem i mnogo prodavaca, jer smo najavili da ćemo nakon koncerta deliti ulaznice za Nišvil.

Moji saradnici su predlagali da svima odmah namestimo narukvice kako naše ulaznice ne bi odmah završile upola cene na tezgama buvljaka. Ja sam odlučio da rizikujemo.
Popeo sam se na karuce, uzeo dizgine konja u jednu ruku, a mikrofon u drugu i održao emotivan govor, pohvalivši optimizam prodavaca dok prodaju svoje i tuđe uspomene u cilju gole egzistencije, napomenuvši da je Nišvil došao kod njih kad već oni nemaju priliku da dođu na festival. Konj me je začuđujuće pažljivo saslušao i sačekao da najavim početak koncerta, a onda se vratio svom gazdi i senu. Dok su se zvuci bluza i fanka zavlačili u svaki kutak sajamske ponude tehnike i tekstila krenuo sam na drugi ulaz buvljaka. Tamo su se već zagrevali muzičari Leonarda Ametovića, okruženi što kupcima, što prodavcima. Krenuo sam ispred njih meni dobro poznatim koridorima gde često završe suveniri sa Nišvila – od majica, šešira, cd-ova i dvd-ova, do moje knjige “Hod po džezu”.

Orkestar je svirao „Kad sveci marširaju“ uzduž i popreko buvljaka sve do kamiona i karuca gde su zajedno sa bendom odsvirali i nekoliko kompozicija Šabana Bajramovića, uz prenaglašeno veselje pojedinih prodavaca. Brojne TV ekipe uzele su intervjue od prisutnih kupaca i prodavaca koji su listom hvalili Nišvil, pominjajući Šabana i raspitujući se kad će biti na tv. Uz aplauze po završetku programa krenula je deoba stotinak ulaznica i Isto toliko Nišvil šešira.Naravno da su prvo planuli šeširi. Jedan Od prodavaca koji je izvisio, vešto je utrapio trubaču iz orkestra svoj šešir u zamenu za Nišvilov.

Po kamion smo došli kasno popodne kad su se svi razišli. Ostala je kao i obično razbacana gomila nikom potrebne garderobe i poneka crno-bela fotografija srećnog detinjstva prodavaca nastalih pre raspada firmi njihovih roditelja u jednoj ozbiljnoj državi gde buvljak nije bio način prehranjivanja porodice.