Odlazak mog oca, Svetislava, prošlog vikenda u 91-oj godini pokrenuo je lavinu sećanja na njegove priče tokom mog odrastanja asocirajući me na pripovedanje Alberta Finija u filmu reditelja Tima Bartona, snimljenog po istoimenom romanu Danijela Volasa.

U pismenim sastavima svojoj učiteljici opisivao sam ga kao visokog čoveke (iako je bio srednjeg rasta), izuzetne snage jednom je zaista podigao iznad glave dva starija osnovca koja su me maltretirala i snalažljivosti (uvek je kupovao najveće prase po najmanjoj ceni). Nisam ni pomišljao da su veliki prasići ustvari svinje, pa zbog toga i jeftiniji, ali mi je to njegovo cenkanje na pijaci pomoglo da i dan danas kupujem poznate svetske muzičare po dvostruko nižoj ceni od tržišne. Poverovao sam mu da je baš loz na kome je napisao moje ime izvukao televizor na novogodišnjoj lutriji 1965. Iako sam krišom danima plakao, verovao sam mu da je bolje zameniti televizor za 15 ari vinograda iza kuće pogotovu što struja tada još nije stigla do naše tek izgrađene kuće. Iako je bio običan tekstilni radnik verovao sam da radi izuzetno odgovoran posao u tekstilnoj fabrici “Topličanka”. Tamo me je vodio da u ogromnoj sali društvenog restorana sa sićusnim televizorom skačem među stotinanak zaposlenih kad Dragan Džajić prevari Benksa i Srbija se pobedom nad Engleskom plasira u finale EP 1968. Iz iste fabrike mi je redovno donosio po dva novogodišnja paketića hvaleći se da je to samo njemu pošlo za rukom. Bezuslovno sam mu verovao koga je sve nokautirao u kratkoj karijeri boksera. Jednoj tuči posle puno alkohola na svadbi sam prisustvovao, ali je ona više licila na gušenje nakon koje je izašao sa polomljenim prstom ponosno ponavljajući da je odbranio svog šuraka.

Alkohol je obilato koristio svakog prvog u mesecu sa društvom u obližnjoj kafani, a dobar deo plate nakon toga ostajao je lokalnim šibicarima. Ujutru me je pijan grlio i ljubio pevajući mi iz sveg glasa, a ja sam zbunjeno bežao iza kuće. Lekcije iz kockanja je srećom naučio i uspešno mi ih preneo. Alkohol je postepeno smanjivao, a cigarete jednog dana naprasno ostavio. Tuče su ga pratile i tokom mojih studentskih dana, a nakon što je glavnom fabričkom kabadahiji konzervom iscepao glavu pozvao me je da dođem jer su mu pripremali sačekušu. Preterivao je u hvalisanju kako sebe tako i mene pa je ostala priča da je sačekuša propala, kad su me batinaši videli dugokosog i bradatog. U njegovim pričama prijateljima ja sam bio najbolji i učenik i student iako to nikako nisam bio. Nije pričao da sam mu najlepši.

Za to je bila zadužena majka. Nikad me nije tukao. Za to je bila zadužena majka. Svojim ljubavnim podvizima u većinski ženskoj fabrici se nikada nije hvalio, ali su mi ljubomorne komšije to često pominjale što je on uporno negirao.

Znao sam imena svih rođaka i priatelja kojima je na različite načine pomogao, a pogotovu samohranoj Nadi i njenom sinu Miletu koje je najčešće pominjao. Tvrdio je da je uvek imao najbrže konje i pokazivao mi svojusliku u vestern maniru na svom omiljenom konju sa kojim umalo nije poginuo na dan svadbe kad mu je otrgo dizgine i jurnuo u štalu, a on iskočio u zadnji čas. Uramio sam mu je uvećanu i okačio u dnevnoj sobi koja je bila njegova svojevsna izložbena galerija predaka i potomaka. Pričao mi je i o njegovoj opkladi u konje sa izvesnim Džambasom gde su na jednoj svadbi sa punim kolima svatova i upregnutim konjima protutnjali ulicama. Naravno da je on pobedio, ali nakon suza Džambasove žene odlučio da im vrati oba konja. Zbog njega sam nedavno kupio par ponija, ali je rekao da su njegovi konji bili lepši, naravno da su seoskim borbama bikova njegovi uvek pobeđivali.

Počeo sam često da sumnjam u njegove priče pogotovu da je u vojsci kao vozač pored toga što je vozio generala, često vozio i tenk, a jednom i avion. Iako je određen da ide u mirovne snage u Egipat, isti general mu to nije dozvolio, a njegova zamena je tamo poginula. Poslednjoh godina mi je često ponavljao da je tokom vojnog roka u Nevesinju bio u vezi sa ćerkom vlasnika tamošnje kafane i da je zatrudnela i rodila sina Blagoja. Navodno su mu to javili nakon završetka vojske, a njegove zahteve da odemo do Nevesinja sam u šali odbijao uz izgovor da ne želim da delim nasledstvo. Posebno je bila nelogična njegova priča da me je on lično porodio u ponoć na Badnje veče, prethodno prepešavčivši do sela 30 km od Prokuplja gde je radio usput se motkom odbranivši od vukova na Belom Kamenu. Istina je bila da je to uradila moja baba, presekavši mi pupčanu vrpcu, a isteravši prethodno njega i dedu iz sobe.

Pre 10 godina smo otpočeli tradiciju proslave njegovog rođendana u restoranu uz obaveznu tortu i duvanje svećica. Prethodno bi smo otisli do prve Fotografske radnje i pozirali porodično. Po tradiciji sam i ovog 17 januara zakupio restoran, rezervisao fotografisanje i naručio tortu, ali je on dan pre toga pao u sobi i rođendan proslavio u bolnici gde je dunuo svećice sa brojem 90 i pojeo rođendansko parče torte. Čekajuci da ga otpuste iz bolnice i dalji oporavak nastavi u Ribarskoj Banji, nije se probudio u petak ujutru. Na ispraćaju se pojavio rođak Mile i potvrdio mi koliko je dobrih stvari moj otac uradio za njegovu majku Nadu i njega. Dva prijatelja su mi ispričali da je zaista postojao neki Džambas i da je izgubio trku konjima na jednoj svadbi. Počeo sam da verujem da je u vojsci zaista vozio tenk i avion. Ukoliko se na ostavinskoj raspravi zaista pojavi Blagoje Blagojević, poverovaću i u ostatak pripovedanja. I komšije su verovatno sumnjali u istinitost njegovih priča poput one da je bio u velikoj areni u bugarskoj i gledao onog što je pevao dijajlu kad je on ima 33 godine. Ja  sam ga zaista pre desetak godina odveo na koncert Toma Džonsa u Sofiji gde je bio znacajno stariji od svih 15000 posetilaca a svega 6 godina od zvezde večeri Tom Džonsa.

Pomislio sam kako se osećao Juan Makgregor u završnoj sceni filma “Big Fiš” kada su se na sahrani njegovog oca pojavili svi oni likovi za koje je verovao da su samo deo ribolovačkih priča njegovog oca. Ostalo mu je žaljenje zašto svom ocu nikad nije rekao da ga voli. Otac i ja nikada jedno drugom to nismo izgovorili. Prosto se to podrazumevalo. Podrazumevalo se i da mi je usadio da treba težiti uvek pobedi, dobrom marketingu kakvih god pobeda kao i ponositi se svojom decom kao što se i on ponosio sa mnom sedeći u VIP lozi Nišvila i slušajuci njemu čudnu muziku.Dok listam njegove fotografije kao sina, vojnika, oca, dede i pradede zamišljam ga kako šeta među oblacima svog voljenog konja, vernog psa i dva pobednička bika, na putu ka zelenim poljima njegovog detinjstva.