Nekada smo ih svi obožavali
Moj dolazak na svet poklopio se sa dolaskom prvih televizora u SFRJ. Ogromna fabrička sala bila je mesto mog prvog susreta sa TV. Suviše sitna slika prvih prenosa utakmica u restoranu društvene ishrane „Topličanke” u Prokuplju gde je radio i vodio me otac, rodila je potajnu nadu da i ja jednog dana dođem u posed takvog čuda tehnike. Naravno, maštao sam da ga gledam iz neposredne blizine, a ne iz udaljenog ugla sale.
Bogovi su me čuli i već sledeće Nove godin, novogodišnji loz sa mojim imenom izvukao je glavnu premiju nagradne igre koju je igrao ceo grad, a nagrade danima bile izložene u izlogu kafane „Evropa”. Mojoj sreći nije bilo kraja kada je otac dovezao televizor – nagradu i postavio na komodu u spavaćoj sobi.
Danima sam sedeo ispred zelenkastog ekrana listajući prospekt sa kadrom neke utakmice i golmanom koji samo što nije sprečio šut ka gornjem levom uglu.
U zelenkastom ogledalu ekrana odvijao se moj paralelni život izmaštanih junaka raznih filmova i utakmica.
Sve je to bilo normalno, jer, kao i svi doseljenici čiji su očevi tek zidali kuće – nismo imali struju. Poslednja bandera bila je stotinak metara udaljena. Nije mi to nimalo smetalo i ja sam bio spreman da čekam. Ali ne i moj otac. Izuzetna cena koju je tada dostizao televizor (sledeće godine prva nagrada je bio „Fića”) privukla je brojne bogate sugrađane i otac je odlučio da ga proda i za taj novac kupi 15 ari placa odmah iza naše kuće.

Od vesterna…
Nisu pomogle ni moje danonoćne suze, ni to što sam ja čvrsto prigrlio televizor kad je kupac došao da ga odnese. Osećao sam da se rastajem sa jedinim smislom života.
Danima sam plakao i najverovatnije da je da su ljubav i tuga bili obostrani, tek, mom nesuđenom TV-u je ubrzo prepuklo srce od tuge zamnom, odnosno bukvalno je ekplodirao, a sa njim je izgoreo i ceo

Posle “samospaljivanja” mog TV-a
stan novog vlasnika.
Vreme i polazak u školu zalečili su rane izgubljene ljubavi, a posle par godina i elektrifikacije, u ulicu se doselio TV mehaničar Raša donevši trijumfalno prvi TV u ulici. Njegova dnevna soba postala je mesto okupljanja cele ulice od dečjeg programa pa do kasnih bioskopskih seansi. Odrasli bi sedeli u pozadini a mi deca – ležali po podu. Naravno da smo najviše na svet

…do Tarzana i familije
u mrzeli „Dnevnik” (izuzimajući uvodnu „globus” špicu i sport na kraju). Od nas se zahtevala apsolutna tišina dok maršal Tito priča nebuloze o našem samoupravnom socijalizmu, a Jovanka maše afričkim gospođama. Morali smo da ćutimo i kada nama totalno nebitniji likovi od Tita tumače njegove stavove. „Psssst, to je POLITIKA” – tumačili su nam.
Tada nismo ni sanjali da će upravo POLITIKA i NEBITNI LIKOVI zauzeti svaki televizijski kadar budućnosti.
I dalje smo živeli za dane prikazivanja filmova i serija Ljubav Bena Kvika i Klare u „Dugom toplom letu” nam je jedva održavala pažnju za razliku od vestern filmova i serija. Zbog njih smo svi vežbali brzo potezanje ručno pravljenih pištolja. Ja sam otišao predaleko prešavši sa drvenih pištolja na prave što je rezultiralo brojnim probušenim konzervama i na kraju, takođe probušenom mojom rukom i tromesečnim oporavkom. Filmovi o Tarzanu su bili manje bolni. Uglavnom su pucale lijane i stradale zadnjice u obližnjem potoku.
Sportski prenosi su nas ujedinili sa starijima a kult reprezentacije ispunjavao ponosom. Usput smo razmenjivali sličice fudbalera nalepljene na kakao table i lizalice.
Magija zajedništva nestala je kad su sledećih godina još nekoliko komšija kupila sada znatno jeftinije TV prijemnike i društvo se raštrkalo. O politici se diskutovalo preko dana a nama i dalje tu ništa nije bilo interesantno.
Televizor je i dalje ostao božanstvo u mom malom svemiru. i malo – pomalo počeo sam da razumevam strast starijih za politiku. Sve do trenutka pojave prvih direktnih skupštinskih prenosa.
A onda sam opet sve manje razumevao. Politika je preplavila moj ljubljeni TV a nebitni tipovi postajali

XXVI Nisville – 2009
„estradnije” zvezde i od postojećih. Sve češće sam gasio TVda ne slušam stručna mišljenja o koječemu. Polako sam i ja ušao u čarobnu kutiju. i počeo da filozofiram. U početku o pozorištu a na kraju o džezu. Pred svaki Nišville jazz festival sugrađani su imali osećaj da ću izaći i iz veš mašina a ne samo iz ekrana koji su emitovali program niških TV stanica. Uskoro se i RTS zainteresovao za festival. Namera mi je bila da davanjem prava snimanja i emitovanja Nišville jazz festivala na nacionalnoj televiziji bar malo potisnem politiku.
Divna garda starijih urednika i reditelja RTS-a saosećala je sa mojim naporima ali nije mogla da pomogne. Osim što je svake godine uredno snimala sav program Nišvila. Dil se zasnivao na ustupanju prava emitovanja snimaka ili odloženih prenosa festivala (za šta smo obilato doplaćivali honorare stranim izvođačima) za nešto EPP-a i najavnog spota festivala. RTS bi dobio 20 emisija, a mi hotelski račun za 200 noćenja TV ekipe.
Ali promocija džez kulture bila nam je svima prioritet. A onda se, odnekud, pojavila nova urednica „zabavnog” programa – Sandra Šuša. Najpre je, 2007. godine rešila da prištedi na dnevnicama zapošljenih na snimanju Nišvila. Uprkos insistiranju, nismo dobili nikakvo pismeno izjašnjenje. Zato smo potrošili milion dinara za angažovanje privatne produkciju i sami nsnimili Festival. Prošle godine, Sandra je pokušala isto, ali se umešao osvedočeni ljubitelj jazz muzike -Aleksandar Tijanić i izmenio njenu odluku.

……………..Sandra jeste?!

Ove godine, Nišville (sada sa statusom nacionalnog festivala) čak i pored pismene urgencije Ministra kulture – lično, ipak nije bio u planu snimanja nacionalnog RTS-a. Tijanić je bio na odmoru, a reportažn kola zauzeta manje bitnim događajima- Poruka koju smo dobili iz RTS-a bila je: „Snimajte sami a mi ćemo vam dati EPP blok ispred emisija oko 01.00 (kada i ne postoji interes sponzora – prim.aut.)”, što bi u prevodu značilo: „Poklonite nam produkciju 27 koncerata”!
Snimili smo, za svoju arhivu, ceo program festivala sa 10 kamera. Presrećni izvođači poneli su snimke svojih nastupa na Nišvilu širom sveta. Kompletna ekipa talk show-a na Nacionalnoj TV Holandije, u kojem je Candy Dulfer gostovala neposredno posle Nišvila (vrteći „sve u šesnaest” samo snimak iz Niša), bila je oduševljena materijalom, a voditelj je insistirao na pitanju: „Koja je televizija ovo snimila”?
Kanal Mezzo je izrazio želju da sledeće godine preuzme kompletan program. Apsurda radi, to bi uradili rentirajući reportažna kola RTS-a. Pre nego što damo TV prava za sledeći Nišville, dobro ćemo razmisliti o direktnom internet prenosu.

Candy na Nisvillu
TV sam nastavio da volim što zbog Nišvila, što zbog blede uspomene na nikada uključeni aparat iz detinjstva. A Tijanića bih mogao da volim kad nacionalni servis bude pratio nacionalni festival na isti način kako prati smarajuće skupštinske prenose ili bar kao nacionalne festivale sa sedištem u Beogradu. Uz preduslov da češće piše na način kako je ranije pisao i svojim formiranim džez ukusom zarazi veći broj konzumenata nacionalnog servisa, emitujući džez sadržaje u „pristojnijim” terminima, odnosno kada oni koje to ionako ne interesuje gledaju „48 sati – SVADBU”, „Farmu”, „Velikog brata”, „Trenutak istine”, „Sve za ljubav”… Ne bi bilo loše da jazz virusom inficira i neke svoje urednike.