Današnji dan tačno pre 25 godina, tj. dan prestanka NATO bombardovanja je jedan od najtužnijih dana u sećanju moje dece Andreja i Lane.
Na današnji dan te daleke 1999. godine prestali su da kontinuirano dobijaju na poklon „MILKA” čokolade. One od 100 grama nekako su i mogli da prebole, ali one od 300 grama, pogotovo sa lešnicima – nikako.
Naime, dogovor koji smo sklopili prvog dana bombardovanuja glasio je: OBIČNO bombardovanja – 100 grama, SNAŽNO bombardovanje – 300 grama „MILKE”. Gotovo očajni su bili u danima kada nije bilo sirena. i nadleta NATO avijacije.
Sa čuđenjem su gledali komšijsku decu kako izbezumljeno strčavaju na zvuk sirene u podrume sa roditeljima.
Sina sam prvog dana bombardovanja odveo na košarkaško igralište u dvorište obližnjeg Doma za nezbrinutu decu „Duško Radović”.
Izašlo je par štićenika Doma da odigramo basket. U samoj završnici, kada se lomio rezultat, zaurlale su sirene i štićenici su su pobegli u atomsko sklonište Doma. Sin i ja smo nastavili da bacamo na koš. Ista scena ponavljala se još tokom nekoliko dana, a onda su i deca iz Doma hrabro ostajala da dovršimo basket uprkos nadletu NATO avijacije. Nekoliko dana kasnije ceo Dom je bio u dvorištu, a i momci iz celog kraja – mitske naseobine Durlan, tako da smo proveli 77 dana nezaboravnog basketa igrajući do iznemoglosti.
Rezulatat toga je bio desetak kilograma manje i miran san, čak i u danima kada bi nas bačena bomba, zvana „krmača” bukvalno izbacila iz kreveta.

Ujutru bih uredno deci podnosio izveštaj koje je jačine bilo bombardovanje, dokumentujući to „MILKA” čokoladom.
Dešavalo se da bombardovanje „preskoči” Niš po nekoliko dana i da deca ne bi zapala u depresiju – morao sam da im čitam priče pred spavanje. Odabrao sam pripovetke za decu Ežena Joneska i i glasom oponašao njegovu otkačenu devojčicu Žozet. Priča im se toliko dopala, tako da sam po završetku čitanja nastavio da izmišljam dogodovštine. Deca su urlala od smeha na njene nebulozne replike sa roditeljima, a ja sam do kraja bombardovanja toliko puta dopisao slavnog pisca, da su deca i danas ubeđena da je reč o romanu.
Ako bi moju priču iznenada prekinuo udar bombe u okolini Niša, deca bi skakala od sreće – i to bi bilo savršeno veče. Čak sam i ja, premoren, počeo da priželjkujem bombardovanje, jer više nisam uspevao da podjednako dobro oponašam glas Žozet i glas njenog oca., pa sam često i zamenjivao izmišljene replike. To je svakako bio razlog za dodatni smeh.
Dešavalo se da nisam uvek bio raspoložen za priču, kao kada sam shvatio da sam, vozeći neke štićenike Doma do autobuske stanice, za minut izbegao najstrašnije scene pokolja kasetnim bombama. Tada sam deci kupio dve „MILKE” od 300 grama.
U godinama odrastanja, iz priče svojih vršnjaka deca su shvatila da bombardovanje nije najdivniji period detinjstva, ali su opravdavala moju prevaru.

Poslednjih 10 godina sam većini stranih gostiju, a pogotovo učesnicima Nišville jazz festivala iz zemalja člannica NATO-a, pokazivao porušene zgrade. Obavezna maršruta vožnje do aerodroma bila je i ulica Kneza Miloša u Beogradu, zgrada Generalštaba i nikada nisam odgovarao na pitanje: A zašto smo vas ono bombardovali?
Odgovor verovatno leži u dalekoj budućnosti novih istorijskih čitanki i tadašnjih planetarnih vladara. Ako svi zajedno preživimo „bombardovanje” strahom od III svetskog rata, započetim ratovima u Ukrajini i Gazi.

Tadašnje štićenike Doma „Duško Radović”, sada odrasle ljude sam povremeno sretao na drugim košarkaškim terenima, a kasnije kao vredne radnike u raznim privatnim firmama, deleći im propusnice za Nišvil. Većina je formirala porodice i brižno štitila svoju decu od scenarija spostvenog odrastanja. Duboko u sebi i dalje veruju da će kad – tad neka svetski moćna advokatska kancelarija uzeti u odbranu njihovu zemlju i do zadnjeg dinara naplatiti njihov strah i bežanje u sklonište, kao i propuštene baskete.
Njima nije tada imao ko da priča priče o Žozet i kupuje „MILKA” čokolade.